JOSIP BROZ TITO I SKJ (KPJ)

Na savetovanju rukovodećeg aktiva KPJ u Moskvi, koja je održano sredinom avgusta 1936. godine, među ostalima, odlučeno je da Josip Broz pređe u zemlju radi stvaranja uslova za formiranje novog rukovodstva KPJ.
Josip Broz Tito je 1936. godine došao u zemlju s posebnim ovlašcenjima da rukovodi i odgovara za celokupni rad KPJ s tim da Milan Gorkić, sekretar CK KPJ ostane u inostranstvu (u Parizu) radi veze s Kominternom.
Kada je početkom jula 1937. godine u jeku staljinističkih čistki, Milan Gorkić pozvan iz Pariza u Moskvu i povučen sa dužnosti generalnog sekretara, posle čega mu se gubi dalji trag, ostali članovi rukovodstva KPJ u Parizu: R. Čolaković i S. Žujović pozvali su J. B. Tita hitno da dođe u Pariz. Tito je iz zemlje došao u Pariz (gde je bilo sedištve rukovodstva Partije) 17. avgusta 1937. godine, pa se taj dan uzima kao datum kada je de facto Tito preuzeo rukovođenje radom CK i Partijom u celini. Tito je bio najjača ličnost jugoslovenskog komunistickog pokreta, pa je na njegovo čelo došao ne kao izabranik aparata Kominterne, niti kao rezultat nagadanja postojecih frakcionaških grupa. Tito je došao za generalnog sekretara KPJ kao kandidat te Partije i predstavnik najzrelijih koncepcija u njoj – koncepcije "partije masa" nasuprot koncepcije partije kao doktrinarne sekte. Titovim dolaskom na najvišu rukovodeću ulogu u Partiji taj princip je postao vodeći u celokupnoj strategiji i taktici KPJ.
Josip Broz Tito se nalazio na celu Komunističke partije, odnosno Saveza komunista Jugoslavije više od četiri decenije. U tom razdoblju naša Partija je izrasla u snažnu vodeću revolucionarnu idejno – politicku predvodnicu radničke klase, radnih ljudi, naroda i narodnosti SFRJ.
Komunistička partija Jugoslavije, odnosno Savez komunista Jugoslavije, s Josipom Brozom Titom na čelu, odgovorno je vršila svoju istorijsku dužnost prema radničkoj klasi i narodu, prema socijalističkim, oslobodilačkim i uopšte demokratskim snagama u svetu. Ona je organizovala i povela revolucionarne narodne mase svih naših (SFRJ) naroda i narodnosti u odlučan boj protiv fašistickog okupatora i njegovih domaćih slugu, u pobedonosni narodnooslobodilački rat i socijalističku revoluciju, koja je srušila vlast građanske klase i ukinula nacionalno i klasno ugnjetavanje.
Neprocenjiva je Titova zasluga za izgradnju našeg revolucionarnog pokreta, Komunisticke partije i Saveza komunista Jugoslavije, za stalni uspon samoupravnog socijalističkog društva, za ucvršćivanje bratstva, jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti Jugoslavije, za očuvanje i jačanje nezavisnosti zemlje, za njenu nesvrstanu spoljnu politiku.
Tito je uvek bio u prvim redovima borbe naroda, oslobodilačkih i miroljubivih snaga za uklanjanje ratnih žarišta, za miroljubivo rešavanje međunarodnih sporova i sukoba za ravnopravne, demokratske, političke i ekonomske odnose među svim državama, velikim i malim, za slobodu i nezavisnost svih naroda i zemalja, za jačanje jedinstva akcione sposobnosti nesvrstanih zemalja, za mir i društveni napredak u svetu.
Tito je dao odlučujući doprinos razvoju socijalizma kao svetskog procesa. Bio je veliki borac za ravnopravne odnose i saradnju u međunarodnom radničkom pokretu. Uporno se zalagao za pravo naroda i svakog revolucionarnog pokreta na vlastiti samostalan i nezavisan put borbe za socijalizam u skladu s istorijskim, nacionalnim i društvenim prilikama u svakoj zemlji.
Josip Broz Tito dao je neizbrisiv pečat oblikovanju opštih načela na kojima se zasnivaju statut i Program Saveza kominusta Jugoslavije. Tim su načelima dugoročno utvrđeni mesto, uloga i zadaci Saveza kominusta Jugoslavije u razvoju društveno – političkog i društveno – ekonomskog sistema na osnovu samoupravljanja radnih ljudi i građana. Ova ce načela trajno osvetljavati puteve borbe radničke klase i radnih ljudi SFRJ, predvođenih Savezom komunista Jugoslavije, svojom istinski revolucionarnom avangardom, u dostizanju plemenitog, istorijskog cilja kojem nepokolebljivo teži – stvaranju besklasnog komunistickog društva.
Tito je oličenje pravog komuniste revolucionara, nepokolebljivog radničkog borca i narodnog vođe, vizionara i stratega borbe za takve socijalističke sadržaje koji če sve više otvarati prostore ljudske slobode i blagostanja. Zato ce komunistima Jugoslavije njegov životni put i delo uvek biti ideja vodilja u borbi za stalan napredak socijalizma i socijalističkog samoupravljanja, za konačno oslobođenje čoveka od svih oblika izrabljivanja i potčinjavanja.
Nastavljajući veliko Titovo delo, Komunisti Srbije nepokolebljivo se bore za oživotvorenje revolucionarne vizije socijalističke i samoupravne društvene zajednice Srbije (Jugoslavije), u kojoj radnicka klasa i radni ljudi postaju vladajuća ekonomska i politička snaga društva.

SOCIJALIZAM – ETATIZAM

Od kraja osamdesetih godina prevladavaju najkontraverznija mišljenja o socijalizmu, kako kod nas, tako i u svetu. Neki smatraju da je socijalizam pao na tržištu, za druge su projekti socijalizma propali, a neki misle da je socijalizam u krizi. U mnogim zemljama (kao delimično i kod nas) socijalizam je ružna reč kao nekada kapitalizam i buržoazija. (Iracionalna reakcija koju izazivaju reči socijalizam i marksizam povećava se zapanjujućim neznanjem većine onih koji postaju histerični kada čuju ove reči. Uprkos činjenici da Marksova dela i ostalih socijalista svako može da nabavi i da ih čita, većina onih koji su najveći protivnici marksizma i socijalizma nikad nisu pročitali nijednu Marksovu reč, a drugi imaju samo površno znanje o tome. Kada ne bi bilo tako, izgledalo bi nemoguce da ljudi sa izvanrednom sposobnošcu opažanja i razumom mogu da izopače ideje marksizma i socijalizma u tolikoj meri kao danas.) Popratna pojava te idejne konfuzije jest demoralizacija. Običnom gradaninu teško je snaći se u nastaloj zbrci i demoralizaciji jer su uobičajeni termini izgubili svaki smisao.
Činjenica je da je kod nas od 1968. godine umesto demokratizacije zemlje i orijentacije na političke slobode i prava građanina – počinje razvijanje federacije sa privrednom i politickom neodgovornošcu, kao pratećim pojavama. 1970. godine izmišljen je sistem pod imenom dogovorne ekonomije. Kao korelat tog etatistički koncipiranog sistema od 1972. godine u zemlji je ponovo uvedena represija. Logična posledica takvog razvoja situacije je bila duboka kriza.
Kao konačan ishod stanja kao i uticaja drugih unutrašnjih i spoljnih faktora je raspad odnosno razbijanje SFRJ i SKJ.
Bez obzira na tragične posledice, ne može se govoriti o neuspehu socijalizma. U pravom smislu reci socijalizma nije ni bilo. Pod imenom socijalizma fungirao je sistem koji se obično naziva etatizmom i koji znači svevlast države (državni socijalizam). A to je upravo obrnuto od socijalizma, koji se od svojih početaka u 19. veku orijentisao na odumiranje države. I sami ideolozi tog sistema su znali da nešto s njim nije u redu, pa su ga nazvali realnim socijalizmom. Pojednostavljena definicija etatizma bi bila: državno vlasništvo uz administrativno planiranje i jednopartijski politički sistem kao i jedinstvo vlasti. Analogno se (liberalni) kapitalizam može opisati kao privatno vlasništvo uz tržište i višepartijski sistem kao i podela vlasti. Proizilazi da je etatizam zapravo obrnuti kapitalizam. Prema tome, etatizam je bitno određen kapitalizmom i nema nikakvih izgleda da ga prevlada.
Ako socijalizam treba da bude superiorniji društveni sistem (od kapitalizma i etatizma), on treba da donese nešto novo, gradeći na pozitivnim tradicijama dosadašnjeg istorijskog razvoja.

ŠTA JE SOCIJALIZAM ?

Zamisao, projekat socijalizma ima duboki koren i dugu predistoriju, u njemu su nataloženi vekovni protesti protiv podvlašćivanja i težnje za pravednim društvom. U njemu borave ideje koje su se tokom cele istorije snevale u ljudskim snovima. U etos socijalizma ulivale su se humanisticke težnje iz ranijih istorijskih razdoblja: iz kultura tradicionalnih zajednica; iz humanističkih sadržaja religije, filozofije, umetnosti i nauke; iz velikih narodnih revolucija na pragu građanske epohe. Socijalizam je izdanak velikog oslobodilačkog talasa koji započinje renesansom i proteže se do prosvetiteljstva i francuske revolucije.
Moderni socijalizam je proizvod novovekovnog društva i pojavljuje se kao kontra kultura kapitalizma. On predstavlja jednu novu kulturu, ideale i vrednosti koji izrastaju u realne životne potrebe, postaju okosnice modernog emancipatorskog pokreta. Socijalizam je izraz nove orbite u kojoj je svet počeo da se kreće, modernog industrijskog društva i njegovog proizvoda – radničkog pokreta, radničke klase i kruga radikalne inteligencije. Socijalizam je i reakcija na velike revolucije koje su kasnije nazvane buržoaskim, iako su bile bazirane na širokom učešću radikalizovanih narodnih masa. On je reakcija na izdaju ideala slobode, jednakosti, bratstva koje je gradanska klasa na svojoj zastavi ispisala i na osnovu kojih je narod pozvala u borbu protiv apsolutne monarhije i nasledne aristokratije. Razočarenje se pretvara u neprijateljstvo prema društvu i vladajućoj klasi koja nije ostvarila obećanje koje je proklamovala. Moderni socijalizam rada se iz kritičke svesti da je stvarnost drukčija od projekta, da je formirano društvo egoističke privatne svojine koja postaje prepreka za proširivanje blagodeti moderne industrije na sve članove društva. Politička podvlašćenost je ukinuta ali je zamenjena drugom, ekonomskom. Samo uska manjina, novi posrednik bogatstva požnjela je koristi od revolucionarnih promena, dok je većina ostala isključena iz njihovog uživanja.
Razočarenje, kritička svest prerasta u radikalnu duhovnu alternativu kapitalizmu, viziju pravednijeg i savršenijeg društva iz kojeg se mogu izvesti praktični koraci u promeni sveta i sopstvena uloga na njegovom menjanju. Suština socijalističkog pokreta nalazi se u činjenici da se prvo nekoliko desetina, a zatim hiljada i stotina miliona ljudi usudila da shvati mogućnost života i društva koje ce biti drukčije od onoga u kojem su se rodili i živeli, radili i školovali, drukčije od sveta eksploatacije i podvlašcenosti slabijih. Intelektualci i proizvođaci, radni svet razumeo je mogućnost drugog tipa društva, sveta slobode, solidarnosti i pravde, i oni su se angažovali u borbi za taj svet.
Socijalizam kao moćna reka u koju se sliva više struja, sadrži nekoliko osnovnih univerzalnih vrednosti:

1. Svim socijalistickim strujama zajednička je težnja za pravednim društvom i uverenje da koren nepravde leži u privatnoj svojini i njome uslovljenoj podeli društva na klase bogatih i siromašnih. Alternativu tome predstavlja socijalizacija (podruštvljavanje) sredstava za proizvodnju, ukidanje privatne i uspostavljanje društvene svojine. Time se ukida vlast Kapitala nad Radom, taj moderni oblik ekonomskog izrabljivanja.
2. Ideja jednakosti predstavlja samo drugu stranu medalje. Ideja jednakosti je najduža, najtrajnija ljudska aspiracija koja se proteže celim lukom istorije od pada rimskog carstva i uspona hrišcanstva. Bliska vizija jednakosti je ideja solidarnosti shvacena kao veće jednakosti i kao bratstvo medu ljudima nasuprot ledenom egoizmu i okrutnoj konkurenciji u kojoj je čovek čoveku vuk (Lupus est homo homini).
3. Liberterstvo je najizrazitija manifestacija duha modernog doba, radikalna opozicija prema celoj podjarmljujućoj prošlosti. Socijalizam se javlja kao nastavljač gradanskog liberalizma. Liberalisticka težnja za političkom demokratijom bila je prvi oblik u kome su vizija i realnost jednakosti postali shvatljivi običnom coveku i pokretali njegovu maštu. Ali socijalizam se i bitno razlikuje. Dok liberalizam u svoj centar stavlja ideju slobode utemeljenu u privatnoj svojini, u slobodnoj ekonomskoj konkurenciji i političkoj demokratiji, za socijalizam je sloboda bez jednakosti gotovo prazna.
4. Racionalizam naglašava odlučnu važnost znanja i nauke, efikasnosti i racionalnog upravljanja društvom u interesu napretka, nasuprot anarhiji, parazitizmu i traćenju materijalnih i ljudskih snaga koje karakterišu kapitalizam. U racionalizmu je otelotvoreno nasleđe prosvetiteljstva: razuma i znanja, maksimuma efikasnosti u proizvodnji i racionalne organizacije društva u interesu progresa i opšte sreće.
Sa socijalističkim društvom slobodnih, jednakih i solidarno udruženih osoba nije spojiva nijedna politička hijerarhija ili društvena stratifikacija (slojevitost). Vertikalna stratifikacija na klase i slojeve naizbežno se javlja kad u društvu postoji koncentracija moći. Tri su moguća izvora takve koncentracije moći u rukama malobrojnih grupa: vlasništvo, politička vlast i znanje, odnosno posedovanje relevantnih informacija. Odatle i tri tipa moći: ekonomska, politička i manipulativno – ideološka. Kapitalizam se zasniva na privatnom vlasništvu i klasna je eksploatacija prvenstveno ekonomska. Tzv. realni socijalizam ili državni socijalizam (etatizam) zasnivao se na monopolu političke vlasti i tu se klasna eksploatacija obavljala prvenstveno političkim sredstvima. U oba ova sistema postoje profesionalni proizvođači ideologije (verski, partijski i drugi) koji sistemu pribavljaju legitimnost u očima članova društva, uključujući i one koji su najviše eksploatisani.
Socijalizam je društvo u kojem se klasna stratifikacija postupno ukida i po tome se socijalizam razlikuje i od kapitalizma i etatizma (državnog socijalizma).
Ukidanje stratifikacije i s njom povezane eksploatacije zahteva razbijanje koncentracije moći. Istorijski su socijalisti najviše pažnje posvetili razvijanju koncentracije ekonomske moći, pa su sve socijalističke revolucije provodile nacionalizacije. Medutim, iskustvo je pokazalo da nacionalizacije koje uspostavljaju državno vlasništvo postaju osnova za novi, etatisticki tip eksploatacije. Zbog toga umesto državnog vlasništva treba uspostaviti društveno vlasništvo (videti dalje).
Međutim, društveno vlasništvo – koje omogućava razbijanje koncentracije lične ekonomske moći – ne može normalno funkcionisati u uslovima koncentracije političke moći. To, naime, znači da je ekonomski podsistem društva zasnovan na samoupravljanju, dakle na solidarnom udruživanju, dok je politički podsistem društva zasnovan na vertikalnoj subordinaciji (podređenosti), dakle, na političkom monopolu. Društvo ne može normalno funkcionisati ako su njegova dva osnovna sistema zasnovana na dva kontradiktorna organizacijska načela kao što su saradnja i naređivanje. Sukobljavanje je neizbežno i posle određenog vremena sistem mora zapasti u tešku krizu. To je ono što se Jugoslaviji desilo krajem osamdesetih godina.
Prema tome, potrebno je čitavo društvo organizovati na jedinstvenom organizacijskom nacelu: na osnovi hijerarhije ili na osnovi saradnje. Hijerarhija znači državno vlasništvo i uspostavljanje etatizma (državnog socijalizma). Savremeno iskustvo pokazalo je da je etatizam iscrpio razne mogućnosti. Jedino je rešenje da se politički sistem prilagodi ekonomskom i organizuje na isti nacin. To implicira radikalnu političku demokratizaciju. Radničko samoupravljanje je ekonomska demokratija, a njegov komplement može biti samo politička demokratija, Demokratizacija je poželjna sama po sebi, ali je ona mnogo više od toga. Ona je egzistencijski uslov za opstanak socijalizma.
Sumirajuci sve što je prethodno rečeno o socijalizmu, može se zaključiti: da je socijalizam poredak u kojem su ukinute koncentracije ekonomske i političke moći i na taj se način ostvaruje mogućnost da se ukine klasna eksploatacija. U ovom smislu je socijalizam društvo ravnopravnih građana. Institucionalno to znači društveno vlasništvo, planski kontrolisano (regulisano) tržište i bespartijski politički sistem, odnosno radikalnu političku i ekonomsku demokratiju i raspodelu prema radu. Ovakvo društvo, naravno, nije lako ostvariti.

ŠTA JE SAMOUPRAVLJANJE?

Prema programu SKJ (SFRJ 1958. godine) osnovne komponente socijalizma koji se želeo i želi izgraditi u Srbiji (i Jugoslaviji) to su radničko samoupravljanje i istinska, ne samo formalna politička demokratija. Ekonomska i politička demokratija su jedna nedeljiva socijalistička demokratija. Takva demokratija implicira ukidanje svake koncentracije moći pa se stoga predviđa i odumiranje države i partije.
Bez samoupravljanja nema socijalizma i obratno – razvijeno, integralno samoupravljanje nužan je i dovoljan uslov za egzistenciju socijalizma. Socijalisticko društvo je veoma složen sistem razlicito organizovanih samoupravnih jedinica koje ulaze u medusobnu interakciju. Osnovna privredna jedinica ovog sistema je preduzeće.
Samoupravljanje u preduzeću znaci samostalno donošenje svih osnovnih privrednih odluka: odluku o proizvodnji, kupoprodaji i finansijama, transakcijama, zapošljavanju, imenovanju poslovodnih organa, raspodeli dohotka i internoj organizaciji.
Postoji nasleđeno verovanje da su odluke najefikasnije ako se mogu donositi autoritarno – onaj koji ima ovlašćenje odlučuje, a ostali bespogovorno izvršavaju. Na ovom se autoritalnom načelu zasniva klasično kapitalističko i etatističko (državno – socijalističko) preduzeće. Prema ovom načelu, ako se zbog nekih idealističkih razloga želi uvesti demokratičnost u odlučivanju, onda to znači kompromis: što je više demokratičnosti to je manje efikasnosti i obrnuto. Od nedavno se uviđa da je autoritalna efikasnost niska: ako su njihovi demokratski osećaji povređeni, ljudi izvršavaju naređenja, ali sa niskom efikasnošcu i tihom sabotažom. Stoga se socijalističko načelo organizacije ne može zasnivati na nekoj trampi izmedu participacije u odlučivanju i efikasnosti, nego na maksimiranju demokratičnosti uz maksimiranje efikasnosti.
Samouprava, pored privrednih preduzeća i neprivrednih ustanova treba da obuhvata i sledećih šest razlicitih funkcija:
- zakonodavna – proglašavanje opštih zakona
- zaštita zakonitosti – primenjivanje zakona na pojedine slučajeve
- izvršna – provođenje u delo odluka prva dva ogranka
- administrativna – izvršavanje naredbi izvršne vlasti i primenjivanje zakona
- kontrola – nadgledanje aktivnosti ostalih ogranaka
- regrutiranje – pribavljanje osoblja tj. kadrova za ostale ogranke
Institucionalizacija ovih šest organizacija samouprave preduzima se uvek za određenu zajednicu u konkretnoj istorijskoj situaciji. Pored institucionalnog sistema, za demokratičnu participaciju neophodna su i sledeća operaciona nacela:
- Načelo važnosti. Participacija se zahteva samo u odlučivanju o važnim pitanjima. Manje važna i nekontroverzna pitanja se izostavljaju. O tome odlucuju oni koje te odluke pogađaju.
- Načelo pogođenih interesa. Svako koga ozbiljno pogađaju odluke uprave trebao bi imati pravo da sudeluje u toj upravi.
- Nacelo izuzimanja. Veliki deo moći odlučivanja može se delegirati na predstavnike i administrativni aparat bez odricanja od te moći (dok posao normalno teče).
- Načelo većine. Odluke se donose većinom glasova. To načelo sprečava tiraniju manjine ali ne i tiraniju većine.
- Načela zaštite interesa manjine. Demokratija ne znači samo odsutnost tlačenja, bilo većine bilo manjine, nego i mogućnost da manjina postane vecina pod uslovima koji su jednaki za sve. Granica za obe osigurava se skupom osnovnih prava i sloboda.
Od Deklaracije nezavisnosti iz 1776. godine i Deklaracije o pravima čoveka iz 1789. godine do Opšte deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine, koji su prihvatili Ujedinjeni narodi bez izravne opozicije, i Međunarodne konvencije o civilnom i političkim pravima iz 1966. godine, mnoga ljudska prava su opšte prihvaćena i danas su zajedničko vlasništvo čovečanstva. One se više ne opravdavaju kao „prirodna prava“ i ne proizilaze više iz „prirodnog“ zakona. Ta većinom prihvaćena osnovna prava mogu se svrstati u pet grupa: prve dve jamče lični integritet a ostale tri regulišu društveno komuniciranje i mogu se specifikovati na sledeci način:
1. Život, sloboda i sigurnost osobe
2. Sloboda misli i savesti koja obuhvata i slobodu veroispovesti
3. Sloboda mišljenja (govor, štampa, informacije, pravo ćutanja i pravo neslušanja)
4. Sloboda mirnih skupova i udruženja
5. Pravo informisanja

ŠTA JE DRUŠTVENO VLASNIŠTVO?

Proizvodnja podrazumeva prisvajanje. Krajnji rezultat proizvodnje – proizvod – uvek pripada nekome. Sa stanovišta ekonomskog sistema, vlasnički odnosi su proizvodni odnosi i obratno.
U svetu robne proizvodnje vlasnički odnosi su pravno regulisani. Taj postupak stvara pravo vlasništva. Pravna teorija vlasničkih prava bila je već potpuno razvijena u rimskom pravu i osnovne ideje samo su neznatno promenjene. Stari Rimljani su shvatali pravo vlasništva kao neograničenu, apsolutnu i isključivu moć osobe nad stvarima. Građansko (buržoasko) pravo je zamenilo pojam moći s pojmom subjektivnog prava koje ovlašćuje osobu da postupa sa stvarima na određeni nacin. U vreme francuskog građanskog zakonika iz 1804. godine koji predstavlja značajan dogadaj u razvoju buržoaskog prava, pravo vlasništva je definisano kao pravo upotrebe, prisvajanje i raspolaganje stvarima (ius utendi, fruendi et abutendi). U obe, rimskoj i buržoaskoj interpretaciji, vlasništvo znači izuzimanje ostalih u kontroli nad stvarima.
Socijalistička tradicija razlikovala je tri oblika vlasništva: privatno, zadružno i državno. U ovom pogledu značajno obeležje daje sovjetski građanski zakonik iz 1922. godine. U ovom zakoniku nabrajaju se tri prethodno spomenuta oblika vlasništva. Privatno vlasništvo obeležava kapitalisticki sistem, zadružni oblik je viši oblik vlasništva, ali je nestabilan i u kapitalizmu i u socijalizmu i predstavlja prelaznu kategoriju, državno vlasništvo smatra se najvišim oblikom vlasništva i kao takva osigurava osnove za socijalističke proizvodne odnose.
Teorija državno – socijalističkog vlasništva je primer krivo upotrebljenog buržoaskog rezoniranja. Nema osnovne kontradikcije izmedu privatnog i državnog vlasništva. Privatno vlasništvo stvara kapitalizam, a državno etatizam (državni socijalizam) – oba kao klasne sisteme. U tom smislu su dva sistema slična, a oba su istovremeno temeljno drugačija od trećeg – socijalizma. Socijalizam mora sadržavati novu i drugačiju kategoriju vlasništva, a to je društveno vlasništvo.
Socijalizam shvaćen kao samopravno društvo podrazumeva nepostojanje određene klase vlasnika sredstava za proizvodnju, bilo individualnih bilo zajedničkih. Svako je jednako vlasnik, što znaci da niko nije tačno određen vlasnik. Posebna značajka rimsko – buržoaskog pojma vlasništva – iključivanje ostalih – nije primenjljiva. Ako niko nije isključen, tada svi imaju jednak pristup sredstvima za prizvodnju koje su društveno vlasništvo. Posledica toga je da vlasništvo ne daje nikakve posebne povlastice. Ovakvo definisano društveno vlasništvo ne može biti smešteno u tradicionalni pravni poredak.
Da bi se shvatila višeznačnost pojma društvenog vlasništva, treba ga posmatrati kao trodimanzijalnu kategoriju (formalno – pravna, društvena i ekonomska kategorija).
Proizvodnja implicira prisvajanje. Konacan rezultat proizvodnje – proizvod – uvek pripada nekome. On pripada onima kojima pripadaju sredstva za priozvodnju. Stoga vlasništvo sredstava za proizvodnju odreduje tip vlasništva u nekom društvu i time ujedno odnose proizvodnje u tom društvu. Društveno – ekonomski sistemi – ropstvo, feudalizam, kapitalizam, etatizam (državni socijalizam), socijalizam – mogu se razlikovati prema tome koji vlasnički odnosi prevladavaju. Sa stanovišta društvene organizacije vlasništvo je instrument regulacije proizvodnih odnosa. Za socijalizam je karakteristično društveno vlasništvo.
Vlasništvo je stoga društveno – ekonomska kategorija. Jedna su njegova komponenta imovinska prava, koja predstavljaju formalno pravnu kategoriju. Robna proizvodnja zahteva pravno regulisanje vlasničkih odnosa. Taj proces generira (uzrokuje) imovinska prava, koja se mogu definisati kao skup pravnih normi koji regulišu promet ekonomskih vrednosti. Te su vrednosti obično materijalne, ali mogu biti i nematerijalne (npr. patenti i sl.).
Pravna teorija imovinskih prava bila su razvijena, kako je već spomenuto, u rimskom pravu, a od francuskog Code Civil iz 1804. malo se šta promenilo. Ista načela pravne regulacije tržišta vrede i danas i osim toga su ista (uz jedan izuzetak) u kapitalizmu (npr. u kapitalističkoj Americi) kao i u samoupravnom socijalizmu (npr. SFRJ). To znači da americka korporacija i socijalisticko samoupravno preduzece u osnovi trebali bi da su jednako pravno regulisani.
Na primer, korporacija je pravno lice koju američki pravni teoretičari smatraju različitom i odvojenom od akcionara. Ona ugovara dugove u svoje ime, a ne u njihovo i odgovara za njih svojom imovinom. Ista pravna teorija treba da vredi i za socijalističko samoupravno preduzeće. Ona je pravna osoba različita od svojih „akcionara“ i ugovara obaveze u svoje, a ne u njihovo ime. Samo što socijalisticko samoupravno preduzeće ima više akcionara nego američka korporacija i osim toga oni svi imaju jednak broj akcija. Naime, u svakom socijalističkom samoupravnom preduzeću akcionari su svi (u našem slučaju srpski – jugoslovenski) građani. Na taj način je samoupravno preduzeće generalizovana korporacija.
Samoupravna, jednako kao i građanska, imovinska prava impliciraju (1) upotrebu, menjanje i prodaju robe, uključivši i sredstva za proizvodnju i (2) uživanje koristi od proizvodne upotrebe sredstava za proizvodnju. U savremenoj privredi ta prava podležu sledećim ogranicenjima:
1. tržišnim – karteli, trustovi i drugi oblici monopolske kontrole tržišta nisu dozvoljeni
2. radnim – radno vreme i uslove rada propisuje država ili/i kolektivni ugovori
3. ekološkim
4. sistemskim – u socijalizmu vrednost društvenih sredstava ne može se smanjiti bez obzira na izvore finansiranja
Sistemsko ograničenje je jedina razlika prema americkoj korporaciji, a ono potiče iz ekonomske dimenzije društvenog vlasništva.
U smislu društvenih odnosa proizvodno vlasništvo implicira upravljanje radom drugih (nevlasničkih) članova klasnog društva. Stoga je kapital proizvodna imovina koja rađa eksploatatorske proizvodne odnose zasnovane na raspolaganju radom drugih. Na taj način su i kapitalizam i etatizam (državni socijalizam) eksploatatorski poretci, a kapital može biti privatni ili državni. U besklasnom socijalističkom poretku imovina nemože biti osnova za eksploataciju tuđeg rada. Ta odsutnost eksploatatorkih odnosa implicira tri osnovna prava:
a) svaki član društva ima pravo na rad
b) svaki član društva ima pravo da konkuriše za bilo koje radno mesto zavisno o svojim sposobnostima i strucnoj kvalifikaciji
c) svaki član društva ima pravo da učestvuje u upravljanju proizvodnjom, što znači samoupravljanje
Ekonomski društveno vlasništvo implicira raspodelu prema radu. To znači da dohodak od imovine (razne rente i sl.) pripada društvu, a proizvođač može prisvojiti samo dohodak od rada. Prema tome, spomenuto četvrto ograničenje pravne komponente društvenog vlasništva – društveni kapital ne može se „pojesti“ – konsekvenca je ovog ekonomskog načela.
Društveni prostor definisan s tri prethodno spomenute dimenzije – pravnom, društvenom i ekonomskom – jest socijalistički prostor u kojem je vlasništvo društveno, bez obzira na to ko je u sudskim knjigama registrovan kao formalno – pravni titular vlasništva. Drugim recima, ako su (približno) zadovoljena tri uslova društvenog vlasništva, potpuno su kompatibilni sa socijalistickim poretkom – osim samoupravnog preduzeca - i sledeci pravni oblici vlasništva:
– privatno vlasništvo
– ortaštvo
– zadružno vlasništvo
– ugovorna organizacija
– komunalno i državno vlasništvo
Koji će od ovih pravno – organizacijskih oblika u socijalističkom prostoru i biti upotrebljen zavisi o organizacijsko – tehničkim osobinama poslovanja, a ne o ideološkim kriterijumima. Kriterijum je ekonomska efikasnost.
Iz prethodnih teorijskih premisa može se zakljuciti još i sledece:
1. Svaki ekonomski ili politički monopol i, kao posledica, nejednako nagradivanje za jednak rad, predstavljaju privatizaciju društvene imovine i eksploataciju tuđeg rada. To što se u sudskom registru neki privedni subjekt zove društvenim preduzećem, potpuno je irelevantno za ovu ocenu.
2. Često se tvrdi (naročito u građanskom društvu) da društveno vlasništvo smanjuje efikasnost i sputava inicijativu. Ti prigovori podsećaju na kritiku akcionarskog vlasništva od pre dva veka kad se ono tek pojavilo i kad je Adam Smith isticao da ce jedino privatni vlasnik uspešno upravljati svojim preduzecem, a da se uprava akcionarskog društva – tj. korporacije – neće preterano brinuti za profite preduzeca. Očigledno je da su takve tvrdnje bile i jesu bez osnova... Ako je samoupravno preduzeće manje efikasno od americke korporacije, onda uzrok tome nije pravni oblik vlasništva, nego etatističko (državno) dirigovanje privredom, koje upropašćuje samoupravljanje i tržište.
3. Ako od svog rada živi i najprivatniji seljak i obrtnik, predstavljaju socijalističke elemente; ako živi od tudeg rada i najviši i nagrlatiji politički funkcioner, predstavlja antisocijalistički element. Jasno je da nije sasvim jednostavno izmeriti šta je rezultat sopstvenog, a šta tuđeg rada.

POLITIKA I PRIVREDA

Neposredno nakon revolucije (1941-1945) uspostavljeni autoritarni sistem u Jugoslaviji imao je veliki mobilizacijski potencijal koji se temeljio na stvarnim zaslugama za oslobođenje zemlje i federativno rešenje nacionalnog pitanja, na odbrani od staljinistickog imperijalizma i na uvođenje radnickog samoupravljanja. Šesti kongres KPJ/SKJ i partijski program iz 1958. godine usmerili su razvoj zemlje ispravno. Za taj ispravan smer karakteristično je odumiranje represivnih funkcija države, transformacija jednopartijskog sistema u politički sistem bez partije i razvoj integralnog društvenog samoupravljanja. Eksplozija kreativnosti koja je u razdoblju od 1952. do 1964. izazvala takav privredni i naučni razvoj koji nije nikad bio zabeležen u Evropi je empirijska potvrda ispravnosti orijentacije. S udaljavanjem od revolucije ta je orijentacija polako napuštana, a od godine 1972. pa dalje, izveden je radikalni zaokret unatrag.
Jugoslavija je vraćena u etatizam sa samoupravljanjem ne mnogo značajnijem od puke fasade za politički monopol.
Jedno društvo je etatističko ako njegovi vladajući slojevi zastupaju osnovne doktrine tradicionalne socijalističke ideologije kao što je ukidanje privatnog proizvodnog vlasništva i emancipacija potlačenih klasa, ali revidiraju socijalistički princip u pogledu jednog važnog pitanja: uloge države. Socijalisti po tradiciji smatraju državu aparatom prisile. Njegova je bit u vladavini nad ljudima koju treba zameniti upravljanjem stvarima. Potpuna kontrola nad političkim procesom mora zaživeti u narodu, a država mora postupno odumreti. Da bi se to postiglo, odlučivanje mora biti decentralizovano i zasnovano na komunama i udruženjima. Buržoasku demokratiju, sa svim svojim društvenim ograničenjima, zameniće mnogo osmišljeniji društveni poredak, u kojem će sloboda svakog pojedinca biti preduslov za slobodu svih zajedno. Samo najšira sloboda misli omogućuje neprestani napredak koji je temeljni društveni zakon.
U etatističkoj sredini, sve te ideje zamenjuje potpuno suprotna ideologija po kojoj snažna centralizovana, autoritarna država postaje osovina oko koje se okreće celo društvo. Sva ekonomska i politicka moć skoncentrisana je u rukama vladajuće političke organizacije, koje otvoreno polaže pravo na monopol političke moći. Ta revizija obrazložena je argumentom: „da bi država odumrla, ona najpre mora ojačati“ (Staljin), što je vrlo slično jednom drugom „dijalektickom“ otkriću, naime, da se izgradnjom socijalizma klasna borba neminovno zaoštrava: „Ukidanje klasa ne postiže se gašenjem klasne borbe, nego njenim razbuktavanjem. Odumiranje države ne postiže se slabljenjem državne vlasti, nego njezinim jačanjem...“ (Staljin).
Engels je tvrdio da je prvi čin kojim se država pojavljuje kao zastupnik interesa celog društva – podruštvljavanje sredstava za proizvodnju – ujedno i njezin poslednji samostalni čin u tom svojstvu.
Prema tome, etatizam je, ukratko, mešavina tradicionalnog socijalizma i autoritarne države.
Krajem osamdesetih godina tvrdilo se da se politika nametnula privredi (u SFRJ) i da bi odvajanje politike od privrede dovelo do privrednog procvata. Ovakva tvrdnja je netačna iz dva razloga: zahtev da se politika odvoji od privrede ne može biti zadovoljen s jedne strane, a s druge strane politika se nije nametnula samo privredi, nego i citavom društvu. Politika se nametnula prosveti (školska reforma), nauci (kako društvenim tako i prirodnim naukama), državnoj upravi, zatim sudstvu koja je umesto na nezavisnosti i moralnom integritetu izgrađeno na politickoj podobnosti, sredstvima informisanja, itd.
To što su društvene sfere bile podvrgnute politici u skladu je sa parolom (boljševičkom) o jedinstvu vlasti. Politika je prvenstveno borba za vlast. Na taj način su ciljevi i metode politike s vremenom nametnuti čitavom društvu što je izazvalo krajnju demoralizaciju društva, pri čemu je neefikasnost samo posledica i ne predstavlja najveću nevolju.
S druge strane politika je istodobno i nužna društvena aktivnost. Kako nema beskonfliktnog društva, potrebno je politički razrešavati društvene sukobe. Drugi nacin ne postoji.
Prema tome, ne radi se o odvajanju politike od društva, nego o društvenoj kontroli politike. Radi se o uspostavljanju demokratske kontrole javnosti nad nosiocima političkih funkcija. Društvena kontrola politike je potpuno suprotno političkom monopolu.
Posmatrajući privredu u ovom kontekstu, može se reci da kapitalisticka privreda može (donekle) podneti i političku diktaturu (Mussolini, Hitler, latino-američki diktatori), ali to u opšte nije moguće u socijalizmu. Zbog toga istočno-evropske zemlje (dikature) nisu nikad dospele do socijalizma.
Osnovna institucija socijalizma jeste samoupravljanje. Radničko samoupravljanje znači ekonomsku demokratiju. Sasvim je nemoguća koegzistencija (na dugi rok) izmedu ekonomske demokratije u preduzeću i političke autokratije u društvu, izmedu ravnopravnosti u privrednom odlučivanju i neravnopravnosti u političkom odlučivanju.
Tako se moglo dogoditi da zbog nadmoćnosti politike razvoj samoupravljanja bude zaustavljen, a sama institucija diskreditovana.
Stoga, osvajanje vlasti od strane radničke klase još ne znači socijalizam, jer osnova socijalizma je samoupravljanje na radnom mestu i radikalna socijalistička demokratija u politici.

PROGRAM SKJ I SOCIJALIZAM

Program Saveza komunista Jugoslavije (SFRJ – Kultura Beograd 1958.) prihvaćen je na sedmom kongresu SKJ koji je održan u Ljubljani od 22. do 26. aprila 1958. godine.
Donošenjem novog Programa SKJ učinjeni su veliki i značajni napori da se na osnovu iskustava međunarodnog radničkog pokreta i sopstvenih iskustava, na naučnoj osnovi formulišu ciljevi i metode daljeg razvoja, društvenog ravoja u Jugoslaviji. U Programu su teorijski date opšte zakonitosti socijalističkog kretanja u svetu i specifičnosti jugoslovenskog puta u socijalizam u borbi za deetatizaciju društvenih odnosa i dalju demokratizaciju društva.
Polazeci od porasta snaga socijalizma, a istovremeno i od sve složenosti procesa njegovog razvitka, Program SKJ ističe potrebu raznih oblika saradnje pojedinih struja, partija i organizacija radničke klase u borbi za mir i dalju izgradnju socijalizma. Smatra se da se proleterski internacionalizam ispoljava dvostruko: prvo, učešćem u neposrednim akcijama proleterske solidarnosti s radničkim pokretima i socijalističkim snagama celog sveta u njihovoj borbi za socijalizam; i drugo, u doslednosti i upornosti, sposobnosti i spremnosti da se u datim nacionalnim i državnim okvirima bori za ostvarivanje socijalizma i njegovo dalje razvijanje.
Program određuje mesto i ulogu komunista u Jugoslovenskom društvu i upozorava ih da ne smeju postati vlast umesto radnih masa, već svojom svesnom akcijom treba da doprinesu preovladivanju suprotnosti izmedu države i društva.
Program, zatim izlaže društveno-političku osnovicu socijalističke demokratije u Jugoslaviji: radničko samoupravljanje (radnički saveti i drugi samoupravni organi proizvođača) i samoupravljanje građana u komunama i razni drugi vidovi društvenog samoupravljanja. Ovaj dokument je u stvari izraz socijalističke misli o samoupravnom socijalističkom razvitku Jugoslavije.
Program dalje analizira socijalistički preobražaj sela, položaj proizvođača u novom političko-ekonomskom sistemu, klasnu strukturu društva, privredni razvoj i privrednu politiku, idejne stavove u pitanjima nauke, umetnosti i religije.
U oblasti nacionalnih odnosa u Jugoslaviji, Program ističe rešenje nacionalnog pitanja u narodnooslobodilačkoj borbi i u posleratnom periodu federativnim uređenjem zemlje.
Program završava rečenicom koja je verovatno najčešce citirana u jugoslovenskoj političkoj literaturi: „Ništa što je stvoreno ne sme za nas biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevaziđeno i da ne bi ustupilo mesto onome što je još naprednije, još slobodnije, još ljudskije.“
Nakon više od pedeset godina prihvatanja Programa SKJ zanimljivo je razmotriti kako su autori tog programa zamišljali socijalizam u Jugoslaviji (SFRJ) i koliko je to shvatanje primenljivo danas.
Socijalizam se definiše kao: „... društveno uredenje zasnovano na podruštvljenim sredstvima za proizvodnju u kojem društvenom proizvodnjom upravljaju udruženi neposredni proizvođaci, u kome se vrši raspodela prema principu svakome prema radu i u kome se, pod rukovodstvom radničke klase, koja se kao klasa i sama menja, svi društveni odnosi postepeno oslobađaju klasnih suprotnosti i svih elemenata iskorišćavanja čoveka od strane čoveka“ (str. 133.). Kao ekonomski preduslov za ukidanje eksploatacije Program ističe radničko samoupravljanje i raspodelu prema radu. Politički preduslov (ukidanje koncentracije političke moći) nije izričito naveden nego je impliciran u (pogrešnom) shvatanju da ekonomska baza automatski neposredno određuje političke odnose. Medutim, ta definicijska greška je delimično ispravljena prilikom raspravljanja o političkom sistemu (npr. str. 126.).

Stavovi u pogledu samoupravljanja

„... Preduzeća u svojim planovima treba samostalno da donose osnovne odluke o proizvodnji i prometu, o fondovima, investicijama, korišćenju kapaciteta, njihovom redovnom obnavljanju i zameni, ličnom dohotku radnika, udruživanju s drugim preduzećima, kao i o ostalim važnijim pitanjima iz delokruga svoga poslovanja“ (str. 158.)
Nažalost, umesto ovako postulirane autonomije radnog kolektiva, preduzeća su prvo nasilno razdvojena (razbijena) na OOUR-e (osnovna organizacija udruženog rada), a zatim je ZUR-om (Zakon o udruženom radu) i mnogobrojnim drugim propisima normiran svaki postupak u odlučivanju i tako je samoupravljanje drastično ograničeno. Ono malo samostalnosti što je preostalo dokrajčeno je neprestanim državno-političkim intervencijama u svim oblastima odlučivanja, od kadrovske politike pa do investicija. Na taj je način samoupravljanje u osnovi diskreditovano.
„... Društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju razvija se u skladu s materijalnim, društvenim i politickim snaženjem socijalističkog društva. Otuda, sve dok se društveno prisvajanje vrši preko, ili uz prisustvo društvene sile u obliku države ili političke vlasti, u svakoj formi društvene svojine ima više ili manje ostataka državne svojine.“ (str. 134.)
Od 1974. god. sa tzv. dogovornom ekonomijom, a u osamdesetim godinama direktnim etatističkim intervencijama, društveno vlasništvo je efektivno pretvoreno u državno. Na taj način dovršeno diskreditovanje samoupravljanja.
„... U sadašnjim uslovima značajnu ulogu u razvitku socijalističke demokratije imaju Veća proizvođača u svim predstavničkim organima, počev od komune, pa do federacije.“ (str. 179.) i „... Veća proizvođača bitno doprinose povezivanju centra s bazom, donošenju pravilnijih i korisnijih društvenih i ekonomskih mera, uklanjanju administriranja i birokratizma u privrednim odnosima, kao i opštem ekonomskom vaspitanju neposrednih proizvođača odnosno radnih ljudi u privredi“ (str. 180.)
Veće proizvođača u Saveznoj skupštini ukinuto je 1974. godine bez obrazloženja.

Stavovi u pogledu političkih odnosa

Iako se u definiciji socijalizma politički odnosi posebno ne spominju, Program se njima bavi na mnogo mesta.
„... Tendencije ka ideološkom monopolu uvek su predstavljale prepreku razvitku socijalističke misli i bile su izvor dogmatizma i oportunističko – revizionističke reakcije.“ (str. 68.)

Ovo je rečeno u vezi s međunarodnim radničkim pokretom, ali je očito da ista logika važi i za nacionalne radničke pokrete.

„... Snaga socijalizma uslovljena je prvenstveno njegovom ekonomskom neophodnošcu, njegovom neodvojivom vezom s društveno – ekonomskim interesima radnih masa i trajnim razvijanjem saznanja o tim osnovnim istinama u svesti radnih ljudi. Trajnija prekomerna upotreba revolucionarno-administrativnih sredstava neizbežno bi zaoštrila unutrašnje odnose, deformisala akciju socijalističkih snaga i dovela do afirmacije birokratizma“ (str. 113.)

Ovo predviđanje potvrdila je u praksi društveno-ekonomska kriza koja je nastala krajem osamdesetih godina.
„... Državni aparat ne može biti odlučujući, trajni i sveobuhvatni faktor razvitka novih društvenih odnosa. Jugoslovenski komunisti ne smeju, a i ne žele, da preko državnog aparata postanu vlast umesto radničke klase i radnih ljudi.“ (str. 125.)

Nažalost, praksa je potvrdila baš suprotno.

„Takav sistem načelno isključuje svaki neposredni uticaj narodnih masa na vršenje vlasti, a postavljen je tako da partijski vrhovi vladaju umesto naroda. Zato taj sistem nužno teži što većoj koncentraciji društvenih funkcija u rukama centralnih organa države i što većem ograničenju svih oblika samoupravljanja.“ (str. 166. – 167.)

Ove ocene iz Programa odnose se na buržoasku demokratiju, međutim, empirijske analize politikologa (osamdesetih godina) pokazale su da se tako ponašao onda postojeći delegatski sistem.

„... Socijalisticka demokratija je nužno masovna i neposredna demokratija, za razliku od buržoaske demokratije koja, i po svojoj teoriji i praksi, jeste i ostaje posredna i posrednička demokratija, stvarna vlast „elite“ partijskih vrhova. Isto tako, za razliku od buržoaske demokratije, koja ostaje relativno zatvorena, - socijalistička demokratija teži da se razvije, kao demokratija od svih i za sve, kao pun sistem slobodnog društvenog samoupravljanja.“ (str. 166.)
i
„... Društveno – političku osnovicu socijalističke demokratije u Jugoslaviji predstavljaju radničko samoupravljanje, oličeno u radničkim savetima i drugim samoupravnim organima proizvođača, samoupravljanje radnog naroda u osnovnim ćelijama durštvenog uređenja, u komunama, i najrazličitiji vidovi društvenog samoupravljanja putem organa u kojima učestvuju zainteresovani građani i organizacije.“ (str. 171.)
Forme koje su ovde spomenute postojale su, ali su bile lišene sadržaja (demokratija samo za neke).
„... Komunisti će se i ubuduće zalagati za takav razvitak socijalističke demokratije koji će u sve većoj meri garantovati ljudskoj ličnosti nezavisnost i slobodu u izražavanju misli, verskih i drugih uverenja, u formiranju udruženja radi zadovoljenja raznih ekonomskih, političkih, socijalnih i kulturnih, stručnih, naučnih, sportskih i drugih interesa, u zaštiti neprikosnovenosti i integriteta ljudskog dostojanstva i ljudske ličnosti.“ (str. 182.)

Ovaj zadatak Programa nije izvršen što su pokazivali slučajevi – izbacivanje nastavnika na univerzitetima, suđenje književnicima, novinarima i studentima, kao i samo postojanje člana 133. Krivičnog zakonika (verbalni delikt).

„... Savez komunista Jugoslavije smatra neodrživom dogmom i proglašavanje apsolutnog monopola Komunističke partije u političkoj vlasti kao univerzalnog i večitog principa... socijalističke izgradnje.“ (str. 168.)

„... Savez komunista Jugoslavije sve je manje faktor vlasti, a sve više postaje faktor formiranja i razvijanja socijalističke svesti radnih masa, koje neposredno učestvuju u vlasti, dejstvujući u skladu sa svojim materijalnim, duhovnim i društvenim interesom. ... U skladu s tim izmenama, i da bi se time istakao njihov istorijski značaj, komunistička partija Jugoslavije je na tom Kongresu (na Šestom kongresu KPJ) promenila ime u „Savez komunista Jugoslavije“. Vodeća politička uloga Saveza komunista Jugoslavije postepeno će, u perspektivi, išcezavati – sa razvijanjem i jačanjem sve obuhvatnijih oblika neposredne socijalističke demokratije.“ (str. 235.)

Mnogo godina je prošlo od donošenja Programa (1958.), a još više od Šestog kongresa (2. – 7. novembra 1952. god. – Zagreb) do kraja osamdesetih godina i uloga Saveza komunista ne da se smanjivala nego se, naprotiv, on direktno povezivao sa državom. SKJ je ušao u Ustav (SFRJ), prvi čovek partije je bio automatski i član državnog predsedništva, partija je predstavljena u društveno- političkim većima, horizontalno rotiranje s partijskih na državne funkcije i obratno postalo je pravilo. U Srbiji republički partijski vrh je po kratkom postupku smenio predsednika republike. Visoki partijski funkcioner ističe „treba nam partija za 21. vek“ – umesto da u smislu Programa traži išcezavanje partije u idućem veku. Na taj se način SKJ u prvoj fazi razvio u klasičnu političku partiju, tačnije: koaliciju osam takvih nacionalno obojenih partija i konačno potpuno raspao.
„... Pred komuniste se, dakle ne postavlja problem: višepartijski ili jednopartijski sistem; ... Pred njih se postavlja problem: kakva nove oblike demokratije treba da donese socijalistički razvitak, ...“ (str. 169.)
i
„... Nema sumnje da će u budućnosti uporedo sa nestajanjem klasnih antagonizama i spoljnog pritiska, struktura političke organizacije i manifestacije političke aktivnosti uopšte postojati neuporedive raznoobraznije i slobodnije. Mađutim, takve organizacije će sve manje biti sastavni deo i instrument sistema vlasti, a sve više će postajati društvena organizacija za naučno proučavanje i usmeravanje društvenih kretanja, za društveno vaspitanje radnih ljudi, za idejnu, političku i stručnu pomoć građanima u njihovoj aktivnosti. Upravo taj proces predstavlja put ka ostvarivanju bespartijske direktne socijalističke demokratije, koji je ujedno i oblik postepenog odumiranja pojedinih funkcija države...“ (str. 170.)

Nažalost, ništa slično se nije dogodilo. Ako je analiza u Programu tačna – da socijalistički razvoj vodi odumiranju partije i represivnih funkcija države – a izgleda da je analiza tačna, onda proizilazi da krajem sedamdesetih i osamdesetih godina nije bilo socijalistickog razvoja.

„... Socijalisticka država... jeste i mora biti država... koja odumire, ... Organski oblik u kome se protivrečnosti socijalističkog razvitka mogu i moraju rešavati postepeno, evolucijom, jeste razvoj demokratizma i društvenog samoupravljanja u svim oblastima društvenog života.“ (str. 121.)
i
„... Državna uprava treba da prerasta u stručan aparat potčinjen samoupravnim izbornim društvenim organima, ...“ (str. 238.)

Prema podacima iz osamdesetih godina, u jugoslovenskoj (SFRJ) državnoj upravi na stručnim mestima često su sedeli politički funkcioneri. Tih političkih funkcionera bilo je 70 puta više nego u savremenim građanskim evropskim državama. (E. Pusic, Problemi upravljanja).
Prema Programu SKJ dve su osnovne komponente socijalizma koji se želeo izgraditi u Jugoslaviji. To su radničko samouptavljanje i istinska, ne samo formalna, politička demokratija. Ekonomska i politička demokratija su za autore Programa jedna nedeljiva socijalistička demokratija. Takva demokratija implicira ukidanje svake koncentracije moći, pa se stoga zahteva odumiranje države i partije.

PERSPEKTIVE SOCIJALIZMA

Devetnaesti vek je pružio snažne lekcije o prirodi kapitalizma koje su rušile sliku što ju je sam o sebi stvorio (egalité, fraternité, liberté), dvadeseti vek je doneo sličan učinak u odnosu na projekat socijalizma. Propisana istorijska superiornost socijalizma doživela je i doživljava naglu eroziju u svakodnevnom životu. Zla kapitalizma i ekonomsko podvlašćivanje, nezaposlenost, nejednakosti u bogatstvu, otuđenje i dr. uporeduju se sa novim nejednakostima državnog socijalizma („realnog socijalizma“, etatizma), sa razlikama u privilegijama i moći, ograničenjima autonomije i slobode ličnosti. Gubi se granica izmedu dve forme otudenja: kapitalističke i etatističke. Nijedan od etatističkih sistema (sistema državnom socijalizma) nije pokazivao i ne pokazuje sličnost sa velikim idealima koje je socijalisticki projekat krajem 19. veka najavio u njegovoj revolucionarnoj ili reformističkoj verziji. Na Zapadu on se završio sa socijalnim kompromisom oličenim u državi blagostanja i njenom krizom. Na Istoku stvorena je autoritarna i totalitarna socijalna država u formi državnog socijalizma (etatizma, „realno postojećeg socijalizma“). Jedino se u Jugoslaviji (SFRJ) pristupilo izgradnji samoupravnog socijalizma (prema Marksovoj originalnoj teoriji) zasnovanom na društvenom vlasništvu sredstava za proizvodnju.
Na početku 20. veka marksizam se mogao predstaviti u obliku univerzalnog humanizma, krajem veka (pa i danas) on se nosio sa kritikom da svaka marksistička država neizbežno predstavlja autoritarni poredak. „Realni oblici“ socijalizma (prošli i sadašnji) poistovećuju se sa mogućnostima socijalizma uopšte. Neuspeh ekonomije etatizma, jedne doktrine i politike, ne prikazuje se kao neuspeh istočno-evropskih društava odn. političkih vlasti ili zapadno-evropskih pokreta, već kao nemogućnost radikalnije promene, emancipacije društva uopšte.
Apatija i razočarenje zbog neispunjenih pretenzija tradicionalnog projekta socijalizma pretvorio se u osećanje neuspeha i uzaludnosti celokupne borbe za emancipaciju, za besklasno društvo budućnosti u kome ce nestati ekonomska eksploatacija i politička dominacija. Socijalni pesimizam, kontrapunkt optimističkoj utopiji je razumljiv i duboko uslovljen, ali postavlja se pitanje, da li je prelaz u drugu krajnost opravdan, da li je istinit? Da li se zbog toga sve vrednosti i ideje socijalizma mogu smatrati prevaziđenim i mrtvim, da li oni pripadaju prošlosti, a ne budućnosti. Postoje jaki razlozi za uverenje da su takve posmrtne objave ideje socijalizma – uključujući i samoupravni socijalizam – neosnovane. Sama stvarnost rađa potrebu za emancipacijom, za oslobađanje čoveka i društva od zavisnosti i dominaciju. Emancipatorski projekti proizilaze iz zbiljskih životnih potreba da se savladaju i otklone i danas postojeći i novi moderni oblici ljudskog otuđenja, nove forme dominacije i kastinske podele sveta, da se spreče pogubne tendencije razaranja prirode i samouništenje čovečanstva. Jedino, ako se smatra da je savremeni kapitalistički svet harmoničan oblik društva, da su kapital i kapitalistička država u svojim raznim formama jedini i isključivi nosioci ljudske emancipacije i progresa, a ne i modernih oblika gospodarenja i otuđenja, jedino onda nema potrebe za (novim) projektima ljudske emancipacije. Krajnje duhovno razočarenje nije manje opasno od preterano optimističkih iluzija.
Razočarenje zbog neostvarenih ideala može imati i drugu, pozitivnu stranu. Skepsa može biti pocetak duhovnog oslobađanja i nove renesanse. Treba sahraniti sve ono što je prevaziđeno i mrtvo: iluziorne predstave o svetu sadašnjice i loše utopije budućnosti – koji ne mogu biti temelji emancipacije, ideje koje nisu odolele zubu vremena treba prirodno da umiru.
Za renesansu ideje socijalizma nije dovoljna (i nije moguća) puka obnova tradicionalnog projekta (povratak Marksu, Lenjinu, Titu) koji je u svojim dosadašnjim i primenjenim rešenjima došao do svojih istorijskih granica. Nova stvarnost traži nove odgovore. Svakako treba odbaciti drastične krajnosti: iluziju o mogucnostima pukog vraćanja, obnovu tradicionalnog projekta, ali i iluziju totalnog odbacivanja celokupnog nasleđa kulture socijalizma. Potrebno je zadržati kontinuitet teorijske koncepcije tj. ideje odn. početne oblike emancipatorske alternative kapitalističkoj formi moderne antagonističke civilizacije utemeljene na ekonomskom podvlašćivanju, svođenju ljudi na robu radne snage. Kontinuitet teorijske koncepcije emancipacije treba da obuhvati i slobodarske vizije, ideju besklasne zajednice, slobodne ličnosti i asocijacije slobodnih proizvođača koje demokratske i samoupravne struje pobornika socijalizma proklamuju.
Tradicionalni projekat socijalizma sadrži u sebi protivrečja, antinomije. Jedno od protivrečja javlja se u samoj ideji, viziji socijalizma, u njena dva lika: slobodarskom i autoritarnom. Protivrečja se javljaju i u odnosu izmedu teorijskih pretpostavki i realnosti. Tradicionalni projekat proklamuje slobodu i jednakost, racionalnost i pravdu. Ako je stvarnost socijalizma bila drugačija, ako su u njoj vladali iracionalnost, nejednakost i dominacija, optužbe su se bacale isključivo na objektivne prilike, nespremnost partija i ljudi da sprovedu projekat. Ma koliko je stvarnost bila prljava, ideja je uvek ostajala čista kao suza i posipala se lovorikama. Kasnije će ova struja promeniti smer: projekat socijalizma i Marksova misao smatraće se vinovnikom svog zla, stvaranja „arhipelaga Gulag“, Golog otoka i dr. Za renesansu ideje socijalizma i demokratskog (i samoupravnog) nasleđa i za njegov nov razvoj potrebna je samosvest o prevlasti autoritarnog duha i otklanjanje velikih protivrečja između slobodarskih vrednosti i autoritarnih sredstava za njihovo ostvarenje.

II

Strogo uzevši o propasti ili neuspehu socijalizma ne može se ni govoriti, jer njega nije ni bilo u pravom, izvornom obliku, osim započete izgradnje samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji (SFRJ). U ostalim zemljama pod imenom socijalizma, egzistirao je sistem koji se obično naziva i opisuje kao etatizam (državni socijalizam, realni socijalizam) i koji znači svevlast države, a to je bilo (i jeste) upravo obrnuto od socijalizma, koji se od svojih početaka u 19. veku orijentisao na odumiranje države. Pojednostavljena definicija etatizma mogla bi glasiti: državno vlasništvo sredstava za proizvodnju uz administrativno planiranje, jednopartijski politički sistem i jedinstvo vlasti. Analogno se (liberalni) kapitalizam može opisati kao privatno vlasništvo sredstava za proizvodnju sa tržištem, višepartijski politicki sistem sa podelom vlasti. Iz ovog proizilazi da je etatizam zapravo obrnuti kapitalizam, što znaci da je etatizam bitno određen kapitalizmom i nema nikakvih šansi da ga prevlada. Medutim, ako socijalizam treba da bude superiorniji društveni sistem od kapitalizma, on treba da donese nešto novo,i da bude građen na pozitivnim tendencijama dosadašnjeg istorijskog razvoja.
Model prema kojem se gradio i egzistirao socijalizam u Jugoslaviji (SFRJ) ne poklapa se sa modelima (bivših i )sadašnjih etatistickih zemalja niti sa teorijskim modelima prelaza na socijalizam razvijenih kapitalističkih zemalja i nerazvijenih zemalja). U Jugoslaviji (SFRJ) se gradio samoupravni socijalizam zasnovan na društvenom vlasništvu sredstava za proizvodnju. To je bio prvi uspešan pokušaj uspostavljanja radničkog samoupravljanja u nacionalnim razmerama.
Jugoslovensku revoluciju omogućio je i pojačao narodnooslobodilački rat u godinama 1941-45. Kako je partizansko ratovanje zahteva mnogo lokalne inicijative i domišljatosti, prvi organi lokalne samouprave i prve samoupravne partizanske fabrike organizovane su još 1941. godine. Međutim, odlučujuće razdoblje nastaje prvih pet godina nakon oružane revolucije. Zakonom iz 1945. godine predviđalo se da radnički poverenici, kao legalni predstavnici radnika, uspostave kontakt s upravom preduzeća, državnim organima i sindikatom radi zaštite društvenih i ekonomskih interesa radnika i pomoći u unapređivanju proizvodnje. Sledeće godine najveći deo privrede bio je nacionalizovan, a 1948. godine nacionalizacija je završena. U međuvremenu su radnički poverenici prestali postojati i umesto njih sindikalne podružnice su dobile legalno pravo da daju predloge upravi. To je, u stvari, bio korak nazad od kontrole ka savetovanju, pomalo opasan korak koji je podsećao na sovjetski razvoj u razdoblju 1917 – 1920. Ali, vec 1949. godine dolazi do nove promene: u određenom broju preduzeća, savetovanje izmedu uprave (većinom ljudi koji su i sami aktivno učestvovali u revoluciji) i radnika je spontano uvedeno. Paralelno, silovit i divljački napad Kominforma, započet sredinom 1948. i nastavljen u nekoliko idućih godina, delovao je kao snaga koja je kočila polarizacijski proces. U decembru 1949. godine vlada i sindikat zajedno su izdali instrukciju za formiranje radničkih saveta kao savetodavnih tela. Saveti su izabrani u 215 većih preduzeća. Ubrzo su i druga preduzeća zahtevala iste privilegije, i do sredine 1950. godine vec je postojalo 520 saveta. U junu 1950. godine Narodna skupština donela je zakon kojim se saveti iz savetodavnih pretvaraju u upravljačka tela. Radni kolektiv svakog preduzeća izabrao je radnicki savet koji, toliko dugo dok uživa poverenje birača, predstavlja vrhovni organ za vođenje politike preduzeća. Radnički savet je birao svoj izvršni komitet, upravni odbor, cija je dužnost bila briga o svakodnevnom sprovodenju politike saveta; stvarno izvršavanje direktiva i poslovi rutinske koordinacije delatnosti preduzeća prepušteni su direktoru i stručno-tehničkom i administrativnom osoblju. Tim zakonskim aktom davnašnja antiteza uprava – radnik nije odjednom išcezla, ali su stvoreni uslovi za njeno rešavanje. Do 1950. godine već je postalo prilično jasno da, uopšte, birokratska organizacija dovodi do neefikasnosti i do neželjenih društvenih odnosa, pa je tako uvođenje radničkog upravljanja očistilo teren za niz institucionalnih promena koje su sledile. Dalji razvoj u ostalim područjima društvenog života pridoneo je daljem učvršćivanju nove organizacije industrije. Samoupravljanje proizvođača prošireno je izvan granice neposrednog radnog mesta time što su svi predstavnički organi, od lokalnih pa do savezne skupštine, dobili drugi dom – veće proizvođača. U 1953. godini promena Ustava registrovala je nove institucije. Radničko upravljanje postalo je deo društvenog sistema.
Jugoslovensko rešenje samoupravljanja ne može se i ne treba posmatrati kao završetak jednog procesa, nego pre kao obećavajući početak razvoja istinski samoupravnog društva. Samoupravljanje na nivou preduzeća se prilično dobro utemeljilo u Jugoslaviji. Ono se značajno širilo i na svim ostalim nivoima, tako da je bilo za očekivati da se razvije u jedan novi politički sistem, primeren samoupravnom društvu.

Danas, u Republici Srbiji, kao i u svetu uopšte, za mnoge je socijalizam ružna reč kao nekada kapitalizam i buržoazija. Mnogi smatraju da je socijalizam pao na tržištu i da su svi projekti socijalizma propali. Posebno se socijalizam okrivljuje za katastrofalno loše ekonomsko (a i političko) stanje u Srbiji. Mnogi smatraju da je za ovakvo stanje jedino kriv samoupravni socijalizam zasnovan na društvenom vlasništvu sredstava za proizvodnju. Pri tom se privredni sistem i politička vlast iz perioda zadnjih nekoliko godina identifikuju sa onima iz perioda posle 1941. godine. Ovakvo mišljenje i stav su netačni i neosnovani najmanje iz dva razloga. Prvo: politički režim, odnosno, vlast iz perioda posle 1989. godine niti je gradio (primenjivao načela) smaoupravni socijalizam, niti socijalizam; naprotiv, za vrlo kratko vreme su (u saradnji sa ostalim novoformiranim državama, odnosno, njihovim političkim vlastima na teritoriji bivše SFRJ) izvršili dekompoziciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ukinuli samoupravljanje, uveli su višepartijski sistem, započeli ukidanje društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju (suprotno ustavnim odredbama) i s time omogućili prvenstveno režimskim pojedincima apsurdno bogaćenje. Glavna preokupacija im je bila stvaranje nacionalne države (kao i ostalim novonastalim državama na teritoriji bivše SFRJ) uz potpunu dominaciju nacionalizma. Rezultat svega toga je skoro potpuno uništenje privrede, socijalno raslojavanje uz drastično osiromašenje ogromne većine gradana, nezapamćena stopa nezaposlenosti, enormno bogaćenje malobrojnih, pretežno režimskih pojedinaca, oružani sukobi sa drugim narodima na prostoru bivše SFRJ uz ogromne ljudske i materijalne žrtve. Bez obzira na naziv i retoriku političkog režima iz tog perioda (socijalisti, levo orijentisani i sl.), oni nisu imali ništa zajedničko niti sa socijalizmom niti sa komunizmom. Politička vlast iz ovog relativno kratkog perioda razgradila je i uništila sve tekovine i dostignuća samoupravnog socijalizma koje su generacije stvarale. Drugo: socijalizam, odnosno, samoupravni socijalizam je u periodu posle 1941. pa sve do 1989. godine postigao takve (pozitivne) rezultate kako na području ekonomije, tako i na području izgradnje pravednijeg društva, da omalovažavanje ili negiranje ovih rezultata može da proizilazi samo iz neznanja ili iz svesnog i zlonamernog iskrivljavanja. Kraljevina Jugoslavija je bila jedna agrarno-poljoprivredna zemlja (oko tri četvrtine stanovništva se bavilo poljoprivredom), a polovina stanovništva je bila nepismena i Jugoslavija je (i zbog ovakvih faktora) bila rangirana u Evropi na predposlednjem mestu. Jugoslavija (SFRJ) 1990. godine je već jedna industrijska zemlja, u odnosu na broj stanovnika imala je najveći broj učenika na svetu: prosečno je imala više polaznika i studenata na fakultetima nego sve ukupno učenika pre Drugog svetskog rata. Prema uporednim statistikama nacionalnog dohotka, Jugoslavija je u periodu izmedu 1950-1985. godine imala najveći privredni rast u Evropi. Prema posebno izradenom društvenom indeksu, stanovništvo zemlje (SFRJ) je dostiglo najviše društveno blagostanje na svetu (u pogledu očekivanog životnog doba pri rođenju,
školovanja, zdravstva). Hijerarhijski društveni odnosi, zahvaljujuci radničkom samoupravljanju, smanjeni su u većoj meri nego kod bilo kojeg društva. Društveni proizvod po glavi stanovništva bio je znatno veći nego u Zapadnoj Evropi neposredno pre Drugog svetskog rata. Razvoj privrede u ovom periodu od 35 godina bio je dinamičniji nego u prethodnih hiljadu godina.
Neposredno nakon revolucije uspostavljeni autoritarni sistem imao je veliki mobilizacijski potencijal. On se temeljio na stvarnim zaslugama za oslobodenje i federativno rešenje nacionalnog pitanja, na odbrani od staljinističkog imperijalizma i na uvodenju radničkog samoupravljanja. Šesti kongres KPJ/SKJ i partijski program iz 1958. usmerili su razvoj ispravno. Za taj ispravan smer karakteristicno je odumiranje represivnih funkcija države, transformacija jednopartijskog sistema u smeru političkog sistema bez partija i razvoj integralnog društvenog samoupravljanja. Kreativnost razdoblja u periodu od 1952-1964. izazvao je privredni i naučni razvoj koji nije zabeležen u Evropi.

III

Danas u pogledu socijalizma postoji jedna opšta pojmovna zbrka, jedan opšti pojmovni haos, što je rezultat jedne čudne i neobične mešavine neznanja i svesne manipulacije. Tzv. „realni socijalizam“ koji je građen na osnovu staljinističkog modela može se opisati kao državni socijalizam ili etatizam. Državni socijalizam je takav društveni sistem koji je, istina, ukinuo vladavinu buržoazije, ali je dospeo samo do izgradnje osnove za vladavinu jednog, od društva otuđenog državnog i partijskog aparata. Ovakav društveni sistem nije projektovan ni u jednoj revolucionarnoj teoriji ili zamisli. Socijalizam, odnosno komunizam, marksisticki je jedna teorija izgradnje društva koja u praksi, u stvarnosti, do sada još nije ostvarena i nije funkcionisala. Osnove ove teorije razradio je Marks u svojim pronicljivim delima. Marksova teorija komunizma bez obzira na to kako se njene vrednosti i mogućnosti ocenjuju, u suštoj je suprotnosti sa ostvarenim državnim socijalizmom (staljinistički državni socijalizam nije ni imao svoju razrađenu teoriju) i predstavlja teoriju proizvodnje koja se zasniva na samoupravljanju i na neposrednoj demokratiji, koji je van okvira privrede zasnovane na državi kao i tržišne privrede. Istorijska tradicija je u 20. veku državnu svojinu promovisala za osnovni elemenat, osnovnu pojavu državnog socijalizma. Državna svojina se ne može izvesti iz komunističke – socijalističke ideologije najmanje iz dva razloga: jer ta ideologija nosi u sebi materijalno-privredne i socijalne predpostavke, ali ne može se izvesti ni zato što u Marksovoj teoriji socijalizam u osnovi nije sistem državnog karaktera nego je slobodno udruživanje slobodnih proizvođača.
Po pravilu, kada je potrebno da se socijalizam teoretski izvede iz doktrine državne svojine, obično se ne pravi razlika izmedu državne i društvene svojine, ili se ta razlika relativizuje. Iz ovoga proizilazi, ili je, u najmanju ruku, povezano sa činjenicom da se staljinistički sistem identifikuje sa socijalizmom baš na osnovu „učenja“ Staljina. U tradicionalnom „staljinističkom“ razmišljanju i praksi državna svojina je imala ulogu i egzistirala je zaista kao državno-birokratska svojina, iako je u nekim alternativnim socijalističkim zamislima unutar SSSR-a, a narocito u praksi ostvarenja samoupravnog socijalizma Jugoslavije (SFRJ) državna svojina se shvatala samo kao neophodan preduslov za stvaranje društvene svojine. Alternativne socijalističke teorijske i političke koncepcije (i u SSSR-u) formulisane su, naspram „staljinistickog“ razmišljanja i prakse, odnosno naspram staljinističkog rukovodstva, baš suprotstavljanjem poistovećivanju državne svojine i socijalizma.
U pojmovnom sistemu teorije izvornog (Marksovog) socijalizma osnovne kategorije su: radnički savet, radničko samoupravljanje, zadružno udruživanje, komune i poljoprivredna udruženja, solidarnost i zajednica, proizvodna demokratija, radnički sindikati, itd. Ovi pojmovi i kategorije su korišćeni za vreme i neposredno posle Oktobarske revolucije, medutim, nasuprot ovima, staljinistička praksa „socijalizma u jednoj državi“ odnosi se na nešto sasvim drugo: na državu, na plansku privredu, na neekvivalentnu razmenu, na prisilnu industrijalizaciju i kolektivizaciju, na dostizanje kapitalizma, itd.
Radi istine, treba napomenuti i to da izolacija (koja se pojavila u SSSR-u) nije perspektiva koju su komunisti (boljševici) sami izabrali, ali je nasleđena „staljinistička“ ideologija u dobrom delu, produkt međunarodnih istorijskih uslova izolacije.

Izvorna teorija socijalizma (komunizma), koju je razradio Marks, je društveni sistem koji se zasniva na društvenoj svojini sredstava za proizvodnju, na radničkom samoupravljanju u proizvodnom procesu, na raspodeli prema radu i na neposrednoj demokratiji u politickom životu, te se ne može identifikovati sa sistemom političke vlasti. Propadanje odredenog sistema političke vlasti države (npr. „staljinističke“ ili bilo koje druge) ne može se poistovećivati sa propadanjem određenog načina
proizvodnje, naročito onda ako taj način proizvodnje nije dosledno ni primenjivan u dotičnom sistemu političke vlasti.
Socijalizam se optužuje i za masovne represije uopšte, a naročito za onu u toku Oktobarske revolucije i neposredno posle nje. Izvor represije (u Oktobarskoj revoluciji) nalazio se prvenstveno u građanskom ratu sa buržoazijom i u odbrani revolucije od spoljašnje i unutrašnje, surove kontrarevolucije.
Po pravilu „ni riječi se ne govori o bijelom teroru koji je prethodio i izazvao odgovor boljševika. Ni riječi o velikodušnosti revolucionara u mjesecima listopadu, studenom i prosincu 1917., kad su prakticki puštali na slobodu sve zarobljenike koji su odmah zatim, kao general Kaledin, zapoceli s terorom i ubistvima protiv sovjetske vlasti. Ni riječi o tisućama pogubljenih radnika, komunista, komesara koji su mučki ubijeni, o zemlji koja je utonula u krv, u gradanski rat što su ga rasplamsali bijeli samo da bi ponovo uspostavili vlast veleposednika i kapitalista. Ni rijeci o zbiljskim pokušajima ubistva sovjetskih vođa. Ni rijeci o invaziji stranih kapitalističkih vojski: Njemačke u Finsku, na Baltiku, u Ukrajini, japanske na Daleki Istok, britanske, francuske i poljske, da se i ne govori o manjim ajkulama koje su stupile u savez sa bijelima protiv sovjetske vlasti“ (Giuseppe Boffa: Povijest Sovjetskog saveza, „Otokar Keršovani“, Rijeka, 1985.)
Marks nije bio duhovni otac ni Gulaga ni Golog otoka niti drugih represivnih institucija.

IV

Opravdano je postaviti pitanje: Kako treba shvatati socijalizam? Socijalizam se može shvatati, a tako su ga shvatili i borci za socijalizam, kao pravedno društvo. I u buržoaskim revolucijama ljudi su se borili za pravdu. Najpoznatija, francuska revolucija (1789.) tu je pravdu definisala kao: sloboda, jednakost i bratstvo. Buržoaske revolucije uspele su i ostvariti jedan deo te pravde, impozantne političke slobode, prilično veliku jednakost pred zakonom i ne baš mnogo bratstva, iako su države blagostanja ipak ostvarile određeni stepen ekonomske solidarnosti. Ono što je preostalo – osim negativne („sloboda od“) potrebna je i pozitivna sloboda („sloboda za“, tj. biti u stanju služiti se slobodom); osim formalno – pravne potrebna je i ekonomska i socijalna jednakost, i solidarističko, asocijativno (sposobnost za udruživanje) organizovano društvo – ostalo je kao zadatak za socijalisticku revoluciju. Socijalistička revolucija trebala je dovršiti buržoasku revoluciju; socijalizam je trebao prevladati ograničenja kapitalizma.
Sa socijalističkim društvom slobodnih, jednakih i solidarno udruženih lica nije spojiva nijedna politička hijerarhija (poredak po nadređenosti) ili društvena stratifikacija (slojevitost). Vertikalna stratifikacija na klase i slojeve neizbežno se javlja kad u društvu postoji koncentracija moći. Tri su moguća izvora takve koncentracije moći u rukama malobrojnih društvenih grupa (koje brojčano čine neznatnu manjinu društva): vlasništvo, politicka vlast i znanje. Odatle i tri tipa moći: ekonomska, politička i manipulativno-ideološka. Kapitalizam se zasniva na privatnom vlasništvu i klasna je eksploatacija prvenstveno ekonomska. Tzv. realni socijalizam (ili državni socijalizam ili još adekvatniji naziv etatizam), zasniva se na monopolu političke vlasti, i klasna eksploatacija se obavlja prvenstveno političkim sredstvima. Karakteristicno je za oba ova sistema da imaju profesionalne proizvođače i propagatore ideologije (verske, partijske i dr.) koji ovim sistemima pribavljaju legitimnost (opravdanost, zakonitost) u očima članova društva, uključujući i one članove koji su najviše eksploatisani.
Socijalizam je društvo u kojem se klasna stratifikacija postupno ukida i po tome se socijalizam razlikuje i od kapitalizma i od etatizma. Ukidanje stratifikacije i s njom povezane eksploatacije zahteva razbijanje koncentracije moći. Istorijska je činjenica da su socijalisti najviše pažnje posvetili razbijanju koncentracije ekonomske moći, pa su sve socijalisticke revolucije sprovodile nacionalizaciju i uspostavljali državno vlasništvo koji zatim postaju osnova za novi tip, etatistički tip eksploatacije. Prema tome, za ukidanje eksploatacije i stvaranja besklasnog društva potrebno je uspostaviti društveno vlasništvo (i samoupravljanje). Medutim, društveno vlasništvo, kao instrument razbijanja koncentracije lične, individualne ekonomske moći, ne može delotvorno i normalno funkcionisati u uslovima koncentracije politicke moći. U ovakvom slučaju ekonomski podsistem društva zasnovan je na samoupravljanju, dakle na solidarnom udruživanju, a politički subsistem društva na vertikalnoj subordinaciji (podređenosti), dakle, na političkom monopolu. Društvo (ni socijalističko, ni kapitalisticko) ne može normalno funkcionisati ako su njegova dva osnovna sistema zasnovana na dva kontradiktorna (oprečna) organizacijska načela kao što su saradnja i naređivanje. Sukobljavanje je neizbežno i posle određenog vremena društveni sistem mora zapasti u tešku krizu. To se desilo i u Jugoslaviji (SFRJ) još pre 1989. g. (pre raspada). S toga, postoje dve mogućnosti za ponovno organizovanje socijalizma (kako je već napred spomenuto): ili
na osnovi hijerarhije ili na osnovi saradnje. Hijerarhija implicira državno vlasništvo i uspostavljanje etatizma (državnog socijalizma). Iskustvo zemalja „realnog socijalizma“ pokazuje da je etatizam iscrpio svoje razvojne mogućnosti, pa stoga ovo rešenje – nezavisno od bilo čijih subjektivnih stavova – nije niti razumno i celishodno, niti moguće. Jedino je rešenje da se politički sistem prilagodi ekonomskom (organizovanom na osnovu smaoupravljanja, odnosno, kao ekonomska demokratija). Komplement (upotpunjenje) radničkom samoupravljanju kao ekonomskoj demokratiji može biti samo politička demokratija. Demokratizacija političkog života je, naravno, poželjna i sama po sebi, međutim, ona je iz aspekta perspektive socijalizma mnogo više od toga. Ona je egzistencijski uslov za (ponovni) opstanak samoupravnog (jugoslovenskog i srpskog) socijalizma.
Prema tome, odgovor na postavljeno pitanje o suštini socijalizma može se formulisati na sledeci nacin: socijalizam je poredak u kojem se ukidaju koncentracije ekonomske i političke moći i na taj način ostvaruje mogućnost da se ukine klasna eksploatacija. U tom smislu, socijalizam je društvo slobodnih građana, slobodnih proizvođača koji slobodno udružuju svoj rad (a ne prodaju). Institucionalno, to znači društveno vlasništvo, planski regulisano i kontrolisano tržište, raspodelu prema radu, neposrednu političku demokratiju, odnosno, prelazak iz političke demokratije u užem smislu u društvenu demokratiju bez monopola politike ili političkih partija.
Treba napomenuti da je za svaku društvenu akciju potrebna politička volja. Medutim, krajnje je pogrešno mišljenje da je politička volja najefikasnija u uslovima političkog monopola (kao dokaz može se spomenuti situacija u SFRJ krajem osamdesetih godina 20. veka u kojoj je politički monopol uzrokovao paralizu političke volje). Čak i kad bi politički monopol osiguravao efikasnu akciju, ne bi bilo nikakve garancije da je ta akcija i društveno korisna.
Treba napomenuti još i to da, u liberalnom razmišljanju, obicno, demokratija u procesu proizvodnje i u ekonomskim odlukama teško se tumači i objašnjava; u ovim relacijama prvenstveno se shvata samo dihotomija „tržište ili država“.

V

Jedno drugo pitanje je da li je u socijalizmu potrebno tržište i da li je tržište spojivo sa socijalizmom. Postavlja se i pitanje – šta je to socijalistička robna proizvodnja? Koreni ovakvog razmišljanja nalaze se u naivnim pogledima socijalista od pre više od 150 godina kada su sve mane kapitalizma „prevladavane“ na taj način što se zahtevalo prosto ukidanje odnosnih institucija. Nekontrolisano privatno vlasništvo uzrokuje eksploataciju čoveka nad čovekom. Prema tome, treba ukinuti privatno vlasništvo i sve nacionalizovati. Tržište dovodi do privrednih ciklusa i nezaposlenosti. Prema tome, treba ukinuti tržište i uvesti centralno državno planiranje. Robna proizvodnja uzrokuje fetišizam robe (ostvarenje proizvodnih odnosa), tj. nehumani se ljudski odnosi prikrivaju tobože prirodnim, dakle, većnim zakonitostima robne proizvodnje, zbog toga treba ukinuti robu i novac i uvesti neposrednu proizvodnju upotrebnih vrednosti radi zadovoljavanja potreba, a ne maksimiranja profita.
Očigledno, ovakav stav je (danas) neprihvatljiv. Ne stvara robna proizvodnja kapitalizam, nego obrnuto. Razni ingredijenti i sastavni delovi tržišta kao što su: novac, kredit, najamni radnici, kupo-prodaja, menjačnice, privatno vlasništvo, postojali su još u Starom Rimu. Postojala su tržišta robe, novca, radne snage pa čak i tržišta ljudi, a ipak antička privreda nije bila kapitalistička. (Pojmovima rimskog prava u regulisanju imovinskih prava još se i danas služimo). Svaka društveno-ekonomska formacija ima svoj tip tržišta koju generišu društveno – ekonomski odnosi te formacije, a ne obrnuto. Tako i socijalizam stvara svoje tržište, socijalističku robnu proizvodnju.
S toga pitanje: Treba li u socijalizmu tržište? – pogrešno je postavljeno. Tržište nije primarna nego izvedena kategorija. Ne polazi se od tržišta, nego od društveno – ekonomskih odnosa. Treba poći od toga da je osnovna institucija socijalizma samoupravljanje. Tamo gde nema samoupravljanja nema ni socijalizma. Može postojati etatizam (državni socijalizam) ili državna blagostanja, ali ne i socijalizam. Prema tome, pravo pitanje je pitanje: Kakvo tržište odgovara samoupravljanju?, a ne treba li tržište.
Samoupravljanje u privredi znači autonomiju (sopstveno zakonodavstvo) radnog kolektiva. Autonomija i samoupravljanje imaju jednak smisao; nema samoupravljanja bez autonomije. Radni kolektiv je autonoman kad sve svoje ključne odluke donosi samostalno (količinu i asortiman proizvodnje, izbor kupaca, prodavaca i bankara, uvoz i izvoz, formiranje cena, obim, lokaciju i namenu investicija, zapošljavanje i otpuštanje sa posla, izbor i imenovanje rukovodećih i poslovodnih organa, raspodelu dohotka, organizaciju preduzeća i dr.) Da bi se ove odluke mogle donositi autonomno, potrebno je tržište robe, novca i radne snage. Može se zaključiti da tržište nije potrebno radi sebe samog, nego zato što bez tržišta nema samoupravljanja, a bez samoupravljanja nema socijalizma. Tržište radne snage (u socijalizmu) ne znači uspostavljanje najamnog odnosa (kao u kapitalizmu), nego znači evaluaciju (određivanje vrednost) i alokaciju (razmeštanje). Evaluacija radne snage je potrebna da bi se njome moglo ekonomisati, a evaluaciju ostvaruje tržište. Alokacija omogućuje upotrebu radne snage za najproduktivnije namene i ostvaruju je uz pomoc evaluacije vlasnici radne snage, tj. sami radnici. Radnici udružuju svoj rad tamo gde je on najproduktivniji, gde donosi najveći dohodak.
Socijalističko tržište ne može biti laissez faire tržište (slobodno, bez mešanja države). Ono se mora vrlo strogo regulisati, ali ne proizvoljno i ne prepušteno ćudima vlade koja je baš na vlasti. Regulisanje treba da utvrdi jednake uslove poslovanja za celu privredu, prema jasno definisanom i ustavom zajamčenom načelu. Tako vlada treba da postane sastavni deo socijalističkog tržišta, odnosno, tržište se javlja kao instrument svesnog društvenog planiranja. Svako preduzeće pri tome ostaje potpuno autonomno, što je preduslov za samoupravljanje. Samoupravna privreda se tako približava idealnom (kapitalističkom) modelu konkurencije više nego što bi kapitalistička privreda to ikada mogla. Pri tome, radni kolektivi ostaju stalno unutar prihvaćenog socijalističkog okvira. Društveno planiranje daleko nadmašuje planiranje cena. Pomoću niza drugih komponenata društvenog planiranja moguće je pretvoriti tržište u instrument planiranja. Socijalizam treba tržište jer želi očuvati osnovnu samostalnost potrošača jer se socijalizam osnovi na preferencijama pojedinaca koji sačcinjavaju društvo, a isto tako želi sačuvati i samostalnost proizvođača, jer to je preduslov za samoupravljanje. Socijalizmu nije potrebno laissez faire (slobodno) tržište, nego tržište koje će obavljati sve spomenute funkcije, ni manje ni više. Prema tome, socijalizmu treba tržište kao instrument planiranja u tačno određenom području prioriteta. Intervencijama planiranja trebaju se ispraviti nesavršenosti tržišta (neispravni izbori potrošača i proizvođača, nestabilnost tržišta, nepostojane ili neprimenjive novčane cene za sve, uticaj tehnoloških i novčanih eksternalija, zamenjivanje individualnih odluka društvenim i sl.) da bi ono ispravno funkcionisalo, što znači da je za efikasnost tržišta preduslov – planiranje.

VI

Planiranje predstavlja savršenost tržišnih izbora radi povećanja ekonomskog blagostanja zajednice. Tržište i planiranje nisu inkompatibilni ili kontradiktorni; naprotiv, oni su komplementarni.
Privredne akcije moraju biti planirane (i planiraju se) na svim nivoima, ne samo u socijalizmu, nego uopšte. Za socijalizam naročitu važnost ima planiranje na nacionalnom nivou. Pri tome polazi se od postavke da su u samoupravnoj tržišnoj privredi osnovne ekonomske jedinice odlučivanja – preduzeća – potpuno samostalne u donošenju svojih privrednih odluka. To ni u kojem slučaju ne znači privredu slobodnog tržišta (laissez – faire), ne znači stihiju niti znači naivno verovanje u efikasnost „nevidljive ruke“ (Adam Smith). To znači da se u koordiniranju inicijativa radnih kolektiva organi planiranja i ekonomske politike mogu samo izuzetno poslužiti merama administrativne, fizičke kontrole i da se normalnim smatra jedino upotreba ekonomskih instrumenata koji uključuju i davanje relevantnih informacija. Polazi se od postavke da društveni planovi trebaju imati svoju stručnu i društvenu komponentu koje su podjednako važne. Nedovoljno stručno pripremljeni planovi s pogrešnim analizama ne mogu se demokratskom samoupravnom akcijom pretvoriti u efikasan instrument usmeravanja. S druge strane, društveni plan treba da bude prihvacen na način dosledan samoupravljanju. Samo planiranje treba biti participativno. Planiranje se ne svodi samo na formulisanje planova (što je samo jedan i najlakši deo), nego treba da uključuje i kontrolu i sprovođenje. Samo na taj način će planiranje i ekonomska politika predstavljati jedinstvenu celinu. Društveni plan po svojoj osnovnoj funkciji treba da uz opširnu analizu omogući predviđanje, prognozu privrednih kretanja,; da omoguci koordinaciju privrednih odluka – direktivan je samo onaj deo plana koji se odnosi na državne organe i samo na te organe, a za sve ostale pruža samo ekonomsko usmeravanje, da služi usmeravanju privrednog razvoja. Društveni plan kao razrada ekonomske politike treba da predstavlja obavezu za telo (skupštinu) koja ga je donela i direktivu za njegove organe (vladu).

VII

Raspodela prema radu je opšte prihvaćeno socijalističko načelo raspodele. Stvarno se misli na raspodelu prema proizvodu (rezultatima) rada. Sasvim je prirodno da se pravednom razmenom (između društva i pojedinca) smatra zahtev da svaki pojedinac primi od društva toliko koliko mu i doprinosi (tačnije, neki deo proizvodnog doprinosa, jer postoje društveni troškovi koji se moraju zajednički pokrivati). Ovo se smatralo tako važnim načelom da se često upotrebljavalo kao ekonomska definicija socijalizma.
Malo je teže objasniti šta bi ovo načelo zaista trebalo značiti. Poteškoće dolaze otuda što su rezultati pojedinačnog rada u znatnoj meri društveno odredeni. Prilicno je teško ustanoviti objektivnu osnovu koja bi omogucila razdvajanje individualne i društvene komponente produktivnosti i nagrađivanje samo individualne komponente.
Uopšte uzeto, proizvodnja određene robe zavisi od dve grupe faktora koji se mogu označiti kao radni i neradni faktori. Da bi se odredila cena prve grupe faktora potrebno je odrediti i drugu grupu faktora, a zbog alokativnih svrha, potrebno je odrediti i cenu druge grupe faktora. Utvrđivanje važnosti jednog faktora u celokupnom proizvodnom rezultatu znači utvrđivanje cene tog faktora. Stoga zadatak raspodele prema izvršenom radu podrazumeva utemeljenje teorije formiranja cene u socijalistickoj privredi.
Radna komponenta se sastoji od dva razdvojena faktora: individualnog rada kao neposrednog rada i kolektivnog rada kao preduzetništva. Prvi faktor iziskiva individualno nagrađivanje, a drugi kolektivno.
Rezultat individualnog rada određuju dva različita činioca: intenzivnost i trajanje rada, i drugi, osposobljenost, odnosno veština. Osposobljenost zavisi delimično o urođenom talentu, a delimično o obrazovanju koje je, pak, rezultat truda u ucenju i mogućnosti obrazovanja dostupnih radniku. Ako se zanemari da obrazovanje zavisi i od uticaja porodicnih prilika i od neposredne društvene okoline (znaci, društvene odredenosti) može se razlikovati tri elementa u faktoru „neposredni rad“. Pojedinac je potpuno odgovoran za intenzivnost i trajanje rada, kao i za trud u ucenju. Nadarenost (talenat) je egzogeni (nastaje zbog spoljnih uzroka) dar prirode. Razlike u mogućnostima obrazovanja su društveno određene. Stoga je, strogo uzevši, načelo raspodele prema radu primenljvo samo na prvi elemenat. Talenat iziskuje poseban tretman, a mogućnosti za obrazovanje (u pravednom društvu) trebaju biti jednake za sve. Prema tome, individualna komponenta radnog doprinosa znaci vrednovanje složenosti, intenzitet i uslove rada (težak, opasan, škodljiv za zdravlje i dr.)

U kapitalističkom ili etatističkom preduzeću, vlasnik, odn. njegov predstavnik je preduzetnik. U preduzeću u kojem upravljaju radnici, vlasnik je društvo, a svi radnici su predstavnici društva. Oni nastupaju kao kolektivni preduzetnik. Kao faktor proizvodnje, preduzetništvo je odraz činjenice da se rad ne obavlja izolirano, nego se po pravilu organizuje i obavlja kolektivno. Preduzetništvo je određeno, odnosno, sastoji se od tri različita elementa: jedan od elemenata su meduljudski odnosi, što znači da radna atmosfera može biti povoljna i nepovoljna za proizvodne napore; drugi elemenat je više tehnicke prirode, a to je organizacija rada jer preduzetništvo podrazumeva koordinaciju svih aktivnosti; treći elemenat sastoji se od odlučivanja u uslovima neizvesnosti, a to je kreativnost radnog kolektiva. Zbog toga (licni) dohodak svakog pojedinog radnika ima dva sastavna dela: jedan odražava njegov vlastiti individualni doprinos (plata) i drugi je rezultat kolektivnih napora njegovog preduzeća (udeo u višku ili profitu) zahvaljujući inventivnim aktivnostima. Deo profita koji nije raspodeljen (pojedincima) ostaje u preduzeću i upotrebljava se za finansiranje investicija.
U kapitalističkom sistemu preduzetnički dohodak svodi se na dobit (profit). Radničke nadnice ulaze u troškove proizvodnje jednako kao kamate za bankarske kredite. U socijalistickom sistemu preduzetnički dohodak je dohodak preduzeća, tj. radnog kolektiva. Samoupravljanje implicira kolektivno preduzetništvo.
Proizilazi da raspodela dohodka (u socijalizmu) ima dve faze, od kojih je prva tržišna a druga izvantržišna. U prvoj fazi preduzeće ostvaruje dohodak kao rezultat svog tržišnog poslovanja. U drugoj fazi preduzeće, tj. radni kolektiv deli dohodak pojedinim radnicima na osnovu svojih internih pravila.

VIII

Stoga, raspodela prema radu nije dovoljna za socijalističko društvo: ona mora biti dopunjena raspodelom prema potrebama.
Jednaka mogućnost za proizvođača (društvena svojina, radničko samoupravljanje) treba da uključuje i jednaku mogućnost za razvijanje urođenih nadarenosti. Različiti pristup obrazovnim ili zdravstvenim ustanovama pretvorio bi jednakost među proizvođačima u običnu prevaru. Zdravstvene usluge i obrazovanje treba izuzeti iz odnosa tržišne razmene i raspodeliti prema potrebama bez obzira na kupovnu moć pojedinca. Uopšteno, sve što bitno utiče na razvoj individualnih sposobnosti, mora biti izuzeto i oslobođeno od kriterijuma razmene i podređeno kriterijumima potreba.
Celokupni društveni proizvod može se podeliti na dva dela: na tržišni (komercijalno, odnosno, profitno motiviran) proizvod i na netržišni proizvod. Netržišni deo se dalje može podeliti na deo sa sadržajem blagostanja (npr. obrazovanje) i deo koji ima ulogu društvene nadgradnje (npr. sudstvo). Tržišna proizvodnja robe i usluga može biti (a i treba, jer je to najefikasnije moguće rešenje) organizovana na osnovu razmene, što uključuje raspodelu prema radu. Netržišna proizvodnja zahteva drugačije organizacijsko rešenje.
Ako se želi izbeći raslojavanje društva, raspodela se mora organizovati na osnovu radnih doprinosa: zbog toga su socijalisti insistirali na raspodeli prema radu. Ako postoji privatno proizvodno vlasništvo, deo društvenog vlasništva prelivace se privatnim vlasnicima kao vlasnicima, i to ce obezbediti osnovu za pojavu klase kapitalista. Ako država monopolizira proizvodno vlasništvo (etatizam), deo društvenog dohodka prelivaće se državnim činovnicima, raspodela će odgovarati strukturi društvene hijerarhije i to će osigurati materijalnu osnovu za pojavu klase birokrata. Za utemeljenje socijalizma sav dohodak koji nije rezultat rada mora se eliminisati. Ali ni to neće biti dovoljno. Ako bogate porodice mogu platiti bolje obrazovanje i zdravstvene usluge svojoj deci, svi članovi društva neće biti jednaki već na početku, a jednakost je bit socijalizma. Tako, opet, lični dohodak neće zavisiti isključivo o ličnom naporu nego i o spoljnim faktorima, kao što je bogatstvo ili mudrost necijih roditelja. Zato, čak i stroga raspodela prema radu nije dovoljna za socijalističko društvo: ona mora biti dopunjena raspodelom prema potrebama kad god je to važno za razvoj talenata i ličnih sposobnosti pojedinih članova društva. Da li neko ima veliki ili mali automobil, stvarno nije važno jer će i jedan i drugi prevesti vlasnika tamo gde on želi stići. Ali, ako neko ima samo osnovno obrazovanje, a nije imao priliku pohadati fakultet ili ako je patio od npr. neishranjenosti u detinjstvu, on će biti fundamentalno hendikepiran u životu. Treba napomenuti, da zahtev za davanjem jednake mogućnosti svakom pojedincu nije samo društvena pravda – socijalističko načelo jednakosti – nego je to nečelo koje koincidira (podudara se) s maksimiranjem ekonomske efikasnosti jer će raspoloživa zaliha društvenog talenta biti maksimalno iskorišcena.
Aktivnosti, koje pridonose razvijanju ličnih sposobnosti su: obrazovanje, medicinska nega, socijalno staranje, kultura, fizicka kultura, očuvanje i stvaranje životne sredine. Ove aktivnosti za izgradnju licnosti trebaju biti organizovane na netržišnoj osnovi. To znači da i ponuda i potražnja treba da budu organizovane drugačije nego tržišne delatnosti. U pogledu raspodele interesantno je posmatrati samo potražnu snagu. U pogledu ponude treba napomenuti da je potrebno rizikovati opskrbu i proizvodnju; kolektivna opskrba dobrima ne podrazumeva da dobra proizvodi javno (državno) telo. Kolektivno dobro odnosi se na netržišnu proizvodnju koja doprinosi formiranju blagostanja i bitna mu je karakteristika da ono doprinosi razvoju individualnih sposobnosti. Široke kategorije kolektivnih dobara poklapaju se sa prethodno spomenutih šest aktivnosti za izgradnju licnosti (obrazovanje i dr.). Javno (državno) dobro odnosi se na netržišnu proizvodnju bez sadržaja blagostanja koja predpostavlja opšte društvene troškove (sudstvo, policiju, armiju, državnu administraciju i sl.)
Svako društvo treba da odluči – preko neke vrste efikasnog ili neefikasnog političkog procesa – o veličini udela kolektivne potrošnje u društvenom proizvodu. Što je društvo siromašnije, to će taj udeo, uz inace iste ostale uslove biti manji. Bez obzira na to koliko on velik može biti, kolektivno finansirana dobra i usluge neće zadovoljavati potencijalnu potražnju. Stoga će kolektivna potrošnja biti dopunjena individualnom potrošnjom dobara i usluga koje izgraduju ličnost.

Do onog nivoa do kojeg se to događa socijalisticko načelo jednakosti biće narušeno. Praktično, ne može se spreciti prodiranje privatne upotrebe kolektivnih usluga (bogati ljudi ili visoki funkcioneri imaće pristup boljim institucijama i imaće tamo bolji tretman; uticaj porodice se ne može izbeći; pojaviće se korupcija i nepotizam; itd.). Čak i kad bi se moglo silom sprečiti sve individualne kupovine kolektivnih dobara, to bi se kosilo sa socijalističkim načelom slobodnog razvoja svakog pojedinca. Društveno blagostanje ne može se povećati ograničavanjem izbora (onih koji nemaju nepovoljne eksterne efekte) članovima društva. Iz ovoga proizilazi da je najbolje rešenje obezbediti određeno ograničeno tržište i za netržišna (kolektivna) dobra. Granice toga tržišta određuje postojeća društvena etika i verovatno je uže u socijalističkom društvu nego u drugim savremenim društvima. Takvo nedosledno, ali neizbežno tržište verovatno će se smanjivati kako društvo postaje bogatije i približava se socijalizmu. To je razlog tome, što se socijalizam teško gradi u siromašnom društvu.
Kada se o volumenu kolektivne potrošnje (netržišna dobra za izgranju ličnosti) jednom odluči, dobra i usluge se raspodeljuju između pojedinaca prema potrebama. Koje su te potrebe, određuju ili sami pojedinci (većinom u sferi kulture, fizičke kulture i uživanja u okolini; delom u obrazovanju, medicinskoj nezi i socijalnom staranju); stručnjaci u slučajevima prisilne potrošnje ilii kada potrošači nisu kompetentni da odlučuju (kao deca, bolesnici, senilni ljudi i dr.); ili i jedni i drugi, kada predlog stručnjaka pojedinac mora prihvatiti (hirurška intervencija i sl.). Odredđivanje potreba obavlja se uvek unutar datog društvenog okvira.
Prema tome, načelo raspodele prema izvršenom radu mora se nadopuniti načelom raspodele prema potrebama. Čista potrošna dobara treba biti raspodeljena na tržišnoj osnovi kao tržišna dobra. Dobra koja razvijaju sposobnosti trebaju se raspodeliti na netržišnoj osnovi. U pogledu proizvodnog doprinosa, načelo rada treba u potpunosti primenjivati samo na proizvođače cije se sposobnosti nalaze unutar granice koje društvo smatra normalnim. Izvan tih granica treba da dođe do pozitivnih i negativnih korekcija. Ove korekcije mogu se tumačiti kao dopuna kriterijuma rada sa kriterijumom potreba kao što se pri društvenom vrednovanju rada kriterijum „radni doprinos“ dopunjuje kriterijumom „radni napor“.
Treba napomenuti da društveno vrednovanje rada (poznato je da individualno vrednovanje formira se pod snažnim uticajem društvenog vrednovanja) ima egalitarističko delovanje. Dohodovne razlike su znatno manje u samoupranom nego u kapitalističkom preduzeću (npr. u samoupravnom preduzeću razlika dohodka izmedu nekvalifikovanog radnika i generalnog direktora u preduzecu koje zapošljava 5000 radnika bio je otprilike 1:5 na stepenu razvoja od 1000 $ po glavi, a u sličnom kapitalističkom preduzeću ta je razlika najmanje pet puta tolika). Ekonomskim razvojem te razlike stalno se smanjuju. Različiti oblici fizičkog posla vrednuju se više nego pre. Smatra se da tzv. fizički, kao i jednoličan, zamoran i neugodan rad iziskuje dodatne troškove, pa se zbog toga i vrednuje više. Izmenjeni društveni odnosi stvaraju promene u vrednostima. Brzo izjednačavanje obrazovnih mogućnosti daje dodatni podsticaj u smeru egalitarizma.
U slučaju, kada su ponuda i potražnja odredenih vrsta rada nejednaka, moguća su i odstupanja od statuta preduzeća utvrđenog društvenog vrednovanja. Ta odstupanja moguća su kako u pozitivom, tako i u negativnom smeru, a mogu biti privremena i stalna. Privremena odstupanja nastaju npr. onda kada se javlja manjak određene vrste rada (npr. stručnjaci računarske tehnike kompjutera) ili u slučaju obilne ponude. U ovom slučaju se mogu primeniti tzv. lični monopolistički dodaci (rente) u „pozitivnom“ odnosno, „negativnom“ smeru. Ovi dodaci mogu biti i stalni. Izuzetno nadareni naučnici, privrednici, umetnici, sportisti i dr. su vrlo retki i ako bi ih nagradili prema njihovoj produktivnosti, njihovi dohoci bi bili nedopustivo visoki, a istovremeno, prihvatljivi dohodak koji bi ih poticao da rade punim kapacitetom bio bi relativno skroman. U ovakvim slucajevima bruto dohodak će se utvrditi toliko visoko, koliko to podnosi tržište, a razlika izmedu tržišnog tohodka i prihvatljivog dohotka će se oporezivati kao lična monopolistička renta (dohodak). Porez na ličnu rentu treba da bude oštro progresivan, približavajuci se stopi od 100 posto na gornjoj granici.
Postoji i suprotan slučaj. Produktivnost fizicki ili mentalno onesposobljenih lica biće previše niska da bi im osigurala sredstva za dostojan život. Za dopunjavanje njihovog dohotka upotrebiće se novčana pomoć (subvencija), tj. „negativan“ porez na dohodak.
Kao zakljucak, može se reći, da lični napor određuje varijacije u dohotku. To je normalan slučaj i može se primeniti na većinu radnika – proizvođača za čije se sposobnosti smatra da se nalaze unutar granice normalnog područja. One sa smanjenim sposobnostima (fizickim ili mentalnim) prvo se moraju dovesti do početnog potrošačkog nivoa više nego što se može primeniti načelo rada.
U slučaju potpuno nesposobnih (npr. potpunih invalida, umobolnika i sl.), celi se lični dohodak sastoji od „negativnog“ poreza na dohodak i načelo rada se potpuno zamenjuje načelom potreba. Međutim, u klasnom društvu to je milostinja; u socijalizmu, to je dohodak koji je uskladen sa osnovnom postavkom sistema, jer socijalizam nije osnovan na individualnom egoizmu. On nije osnovan ni na altruizmu ili idealizmu koji se definišu u odnosu na egoizam, prema tome, ne nadmašuju buržoaski svet. Socijalizam je jednostavno osnovan na društvenoj odgovornosti inherentnoj neotuđivim međuljudskim odnosima.

*

1. Politicki dogadaji u Madarskoj od buržoasko-demokratske revolucije 1848/1849 do „revolucije“ 1989. g.

2. Prihvatanje novog politickog i ekonomskog sistema u Mađarskoj posle 1989. godine

3. Iluzije i stvarnost posle tranzicije

Stvaranje iluzija

Tiranija poslanika

Tiranija građanske demokratije

Ogranicena ili sveobuhvatna demokratija

I

Neposredno posle Prvog svetskog rata Komunistička partija Jugoslavije je bila u Istočnoj i Srednjoj Evropi najjača komunisticka partija. Ovo se delom može zahvaliti i tome da medu srpskim, hrvatskim i slovenačkim radnicima i intelektualcima ruski narod, kao najveći slovenski narod, pa s tim u vezi i Oktobarska revolucija u Rusiji, tradicionalno su nailazili na simpatije. Izmedu 1918. i 1920., revolucionarni sindikati su u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca imali preko 300.000 članova, što je, u odnosu na to da je ona u to vreme bila jedna od najnerazvijenijih zemalja, impozantan broj. Na izborima 1921. godine Komunistička partija je postala treća partija. Daljnjem razvoju Komunističke partije više je smetala u ono vreme unutrašnja bespoštedna frakcijska borba nego teror prestrašene buržoazije primenjen protiv nje i zvanična zabrana rada Komunističke partije. Drug Tito je kasnije, pred V. kongres Partije, bio mišljenja „da je jedno dobro partijsko rukovodstvo moglo iskoristiti revolucionarnu situaciju izmedu 1918. i 1920.-te da ostvari pobedu diktature proletarijata“. Ova konstatacija je verovatno ispravna, ali u to vreme nije samo da partija nije imala „dobro partijsko rukovodstvo“, nego ni o rešenju nacionalnog pitanja nisu imali jasnu predstavu. Isto tako nisu bili dovoljno povezani sa seljaštvom, što je bio veliki propust u jednoj dosta zaostaloj agrarnoj zemlji. Partija je tek 1937. mogla da se izvuče iz krize nastale zbog ideološkog haosa, policijskog terora i frakcijskih borbi, kada je reorganizaciju Partije preuzeo Josip Broz odn. Tito (Tito je od kraja 1934.-te do leta 1936.-te bio u Moskvi, a zatim, decembra 1936.-te vratio se u zemlju sa posebnim ovlašćenjima da rukovodi i odgovara za celokupni rad KPJ i stvori uslove za formiranje partijskog rukovodstva u zemlji. 17. avgusta 1937. je u Parizu preuzeo rukovodenje CK-om i Partijom u celini.) Kada se Tito vratio u zemlju odmah je započeo sa sređivanjem stanja u Partiji, čišćenjem Partije od frakcionaških, oportunističkih i drugih neprijateljskih elemenata, obnavljanjem organizacija razbijenih usled policijskih hapšenja, proširivanjem postojećih i obnavljanjem partijskih rukovodstava, osnivanjem KP Slovenije i KP Hrvatske, daljom izgradnjom SKOJ-a, itd. Zahvaljujuci Titovim organizacionim sposobnostima i dinamizmu, KPJ je do 1941. godine uspela stvoriti jedinstvo i postala efikasno sredstvo u borbi radničkog pokreta protiv pretećeg fašizma.
U toku dva meseca protekla od kapitulacije Jugoslavije i hitlerovske agresije na Sovjetski Savez praktično je za KPJ značilo pripremu za nacionalni ustanak. Početkom maja 1941. godine sastao se CK KPJ u okupiranom Zagrebu. 27. juna 1941. g. Tito je uspostavio svoj štab u Beogradu, a u Srbiji su se već formirale prve partizanske jedinice.
Organizacija nacionalnog ustanka je bila jako otežana zbog podele i rasparčanosti Jugoslavije izmedu agresora. Skoro je u potpunosti nestala politička povezanost između pojedinih regiona Jugoslavije. Bez obzira na to što u to vreme KPJ nije predstavljala neku značajnu političku snagu (oko 8.000 članova Partije i oko 30.000 članova SKOJ-a), ipak KPJ je bila jedina politička organizacija posle rasparčavanja Jugoslavije koja je imala u svakom delu Jugoslavije svoje organizacione jedinice. Od (velikosrpske) Jugoslavije, od centralizovane državne uprave, od vojske i od politickih institucija ostala je samo Komunisticka partija Jugoslavije (samo je prividna protivrečnost da je u planinama Srbije pod komandom pukovnika Mihajlovića postojalo nešto ostataka stare jugoslovenske vojske).
Posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije u njene vojske, sprovodeći pripreme za ustanak, CK KPJ je formirao Glavni štab Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije (NOPOJ). Za komandanta je određen generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. U tim odlučujućim momentima Tito razrađuje koncepciju razvitka oružanog ustanka u formi partizanskog rata i izdaje uputstvo za formiranje, organizaciju i rad partizanskih odreda.
Dana 4. jula 1941. g. na sednici Politbiroa KPJ donesena je odluka da se (radi oslobađanja zemlje i sprovođenja socijalističke revolucije) počne sa oružanim akcijama. O tome su obaveštena sva nacionalna i pokrajinska rukovodstva. Upućeni su pojedini članovi CK SKJ da uspostave veze na terenu, kako bi se odluke partijskog rukovodstva što bolje sprovodile.
Prva partizanska puška oglasila se u Srbiji 7. jula 1945., u selu Bela Crkva kod Krupnja.

II

Jugoslavija je, posle četvorogodišnje partizanske borbe, 1945., bila jedna od retkih zemalja koje su se gotovo potpuno oslobodile hitlerovske okupacije svojim sopstvenim oružjem, pre nego što je ijedna od savezničkih trupa prodrla na njeno tlo. Socijalistički sistem koji su jugoslovenski komunisti zaveli neposredno posle rata, bio je sklon da podražava sovjetski centralistički model. Potrebe rata, potom obnova i izgradnja zemlje u prvim etapama borbe protiv nerazvijenosti – odn. razlozi analogni onim u Rusiji 1917. – iziskivale su tu strogu centralizaciju.
Svakoj socijalističkoj revoluciji prete birokratske deformacije. I Jugoslavija je, sa svoje strane, prolazila kroz teško iskustvo: socijalizam ne može da se svede na recept za ostvarivanje prvobitne akumulacije a da pri tome ne izgubi svoj humani značaj. Nužno podruštvljavanje (podržavljenje) sredstava za proizvodnju omogućuje da se dokrajči sa kapitalistickom eksploatacijom. Ali hipertrofiranje (prekomerno povećanje) državnog aparata i njegova centralizovana, birokratska, autoritarna struktura, omogucuju da se i posle ukidanja kapitalističke eksploatacije uspostavi otuđenje radničke klase, suprotno samom načelu socijalizma, koji nije samo organizacioni oblik proizvodnih odnosa, već takođe, polazeci od tih novih odnosa koji služe kao sredstvo, oslobađanje radnika od svih vidova otuđenja, puni procvat čoveka, i to svakog čoveka, što i jeste konačni cilj socijalizma. Ovu protivrečnost je u početku jugoslovenskog socijalizma prikrivala najpre hitnost prvih zadataka u obnovi privrede i prvobitne akumulacije, zatim prestiž modela koji je razvio Sovjetski Savez i koji je (pošto je oktobra 1917. otvorio prvu pukotinu u kapitalističkom sistemu i prvi ponudio stvarnu alternativu kapitalističkom režimu, bio smatran kao jedini mogući oblik socijalizma.
Glavni problem bilo kojeg modela socijalizma (naročito danas) jeste: kako prevazići moguću protivrečnost između naučne organizacije proizvodnje i samostalnosti radnika? Ta protivrečnost ne može da bude prevaziđena u kapitalističkom sistemu – njeno razrešenje iziskuje radikalnu izmenu u proizvodnim odnosima. Dok god tehnokratiju (u kapitalističkim režimima), uglavnom, budu kontrolisali i orijentisali privatni vlasnici proizvodnih sredstava, veliki monopoli, do tada će vladati zakon profita i zakon rasta radi rasta, a otudenje radnika i celog društva biće sve veće.
Prvi uslov za otpočinjanje odstranjivanja tog otuđenja je ukidanje privatnog vlasništva sredstava za proizvodnju, što predstavlja i polaznu tačku u izgradnji socijalizma. To je neophodan uslov, ali ne i dovoljan. Analiza sovjetskog modela je to jasno pokazala. Sovjetski model socijalizma poistovećuje zajedničko vlasništvo sredstava za proizvodnju sa državnim vlasništvom. Međutim, iz revolucionarne uloge proleterske države ne proističe nikako da se ona preobražava u upravljača (sa sredstvima za proizvodnju i sa proizvodnjom). Socijalistička revolucija nužno implicira preuzimanje političke vlasti od strane radničke klase i njenih saveznika baš radi radikalnog menjanja proizvodnih odnosa i njihovog pravnog izraza: prava svojine.
Revolucionarna funkcija nove klasne države (radničke klase) što se tiče problema svojine, ne sastoji se samo u ukidanju privatnog vlasništva proizvodnih sredstava i u uređenju društvenog (zajedničkog) vlasništva tih sredstava, nedeljivog i neotuđivog, već i u stvaranju takvih „pravila igre“, koja će sprečavati njihovu ponovnu privatizaciju bilo od strane pojedinaca, bilo od strane grupa koje bi mogle da zaposle i eksploatišu radnike ili da se pretvore u privatne akcionare.
Ako u vršenju svoje privredne funkcije država ide dalje od menjanja proizvodnih odnosa i stvaranja „pravila igre“; njena revolucionarna uloga se preobražava u upravljačku ulogu (proizvodnjom). U prvim etapama revolucije država može da bude dovedena u situaciju (što je bilo u našem slučaju) da takvu ulogu vrši iz istorijskih razloga: oskudica u proizvodima i u kadrovima, kontrarevolucionarni pokušaji koji nameću ratnu privredu i krajnju centralizaciju izvora i vlasti. Ali, ako se ta upravljačka uloga, opravdana i neophodna, u „ratnom komunizmu“ nastavi i posle tog perioda, onda će se to državno vlasništvo, koje je za vreme osvajačkog perioda revolucije moglo da bude prvi oblik društvenog vlasništva sredstava za proizvodnju, sve više od njega razlikovati.

III

Država nije društvo. Ona je instrument dominacije i represije jedne klase. Međutim, čak i kad je instrument dominacije i represije radničke klase, ona se i dalje razlikuje od društva u celini, pa čak i od radničke klase u celini. U takvom modelu socijalizma u kojem se društvena svojina poistovećuje na stalan način sa državnom svojinom, državni organi su organi vlasti za radnike, vlast koju vrši najnapredniji sloj proletarijata, a ne radne mase, i u ovom slučaju monopol rukovodenja postaje specijalnost, profesija čak jedne posebne društvene grupe. Prerogativi (glavni) te posebne grupe su: (1) monopol upravljanja društvenom (zajedničkom) svojinom, (2) monopol odlučivanja koji iz prethodnog proističe određivanjem ciljeva i programa, (3) monopol korišcenja novostvorenih vrednosti, viška vrednosti (i onda ako je to korišćenje u zajedničke svrhe). Ove birokratske grupe ne čine društvenu klasu (za razliku od Đilasove teorije), i to iz dva razloga: one ne poseduju vlasništvo sredstava za proizvodnju već samo raspolažu njima, a samo to raspolaganje nije nasledno prenosivo kao što je to slučaj sa vlasništvom.
Činjenica je da ta asimilacija (izjednačavanje) društvenog vlasništva sa državnim, posebno u nekoj centralizovanoj i birokratskoj državi, ne dozvoljava da se na zadovoljavajuci način reši: (1) prilagođavanje (proizvodnje) nastaloj novoj naučnoj i tehničkoj revoluciji koja zahteva najšire učešće, stvaralačku inicijativu i odgovornost svih, i (2) problem dezalijenacije, što je glavni cilj socijalizma, jer u jednom takvom sistemu radnik se još jednom pretvara u najamnog radnika, ali ne više privatnog gazde već države.
Radi uspostavljanja nekog drugačijeg modela, modela samoupravnog socijalizma, važno je da se utvrdi činjenica da je državna svojina samo jedan oblik među ostalim oblicima društvene (zajedničke) svojine.
Poznato je da se razlikuju dve vrste svojine (Marks): (1) svojina kao prisvajanje prirode radom čoveka koji je preobražava, i (2) svojina otuđena u svakom klasnom društvu, u kojoj su utvrdivanje ciljeva i metoda rada kao i raspolaganje plodovima rada privilegija i monopol vlasnika sredstava za proizvodnju.
Polazeći od ove (2) Marksove analize, može se objasniti precizan sadržaj klasičnih pravnih razlikovanja koja se odnose na pravo svojine sredstava za proizvodnju: usus, fructus i abusus.
Usus (latinska reč: usus = upotreba) prvenstveno znači moć da se utvrde ciljevi proizvodnje: da li je cilj proizvodnje profit, ili zadovoljavanje individualnih ili društvenih potreba, ili ma koja druga svrha; dalje usus znači i moć da se utvrde metode, organizacija, ritam rada i sl. u proizvodnji i da se obezbedi (odredi) tehničko rukovođenje preduzećem i drugim radnim organizacijama.
Fructus (lat. rec: fructus = plod) znači raspolaganje plodovima rada, odn. prisvajanje viška vrednosti, i određivanje njihovog korišćenja i njihove raspodele: za neposrednu potrošnju, za investicije, itd.
Abusus (lat. rec: abusus = zloupotreba) znači pravo „da se u svojstvu gospodara“ raspolaže predmetom koji se poseduje, da se on koristi i zloupotrebljava, odnosno, kada se radi o sredstvu za proizvodnju, da se ono uništi ili proda, da bi se potpuno pretvorilo u potrošna dobra.
(Pravna teorija svojinskih prava bila je vec potpuno razvijena u rimskom pravu i osnovne ideje samo su malo promenjene. Rimljani su shvatali pravo svojine kao neograničenu, apsolutnu i isključivu moć osobe nad stvari. Gradansko pravo – Code Civil iz 1804. g. – je zamenilo pojam moći sa pojmom subjektivnog prava koje ovlašcuje osobu da postupa sa stvari na određeni način. U ovom – građanskom – pravu, svojinsko pravo je bilo definisano kao ius utendi, fruendi et abutendi – pravo upotrebe, prisvajanje koristi i raspolaganje sa stvari. U obe, rimskoj i građanskoj interpretaciji, svojina znači izuzimanje ostalih u kontroli nad stvari.)
Subjekat vlasništva može da bude pojedinac, grupa, država (državni kapitalizam ili državni socijalizam) ili celokupno radništvo jednog društva. Mogu postojati i mešoviti oblici kada se neka od ovih prava (usus, fructus, abusus) isključe odn, oduzmu. Naprimer, „radnička kontrola“ koju je zaveo Lenjin, ostavila je i kontrolisala usus i fructus, ali je iskljucivala abusus, odn. uništavanje proizvodnih sredstava u vidu rasipanja ili sabotaže.
Ako se revolucionarna funkcija države svodi na akt ukidanja privatnog vlasništva i uvodenje pravila igre za sprečavanje svake ponovne i individualne i kolektivne privatizacije, to ne znači da su proizvodnja i privredni život u celini prepušteni spontanosti. Ako (revolucionarna) država odustane od svog preobražavanja u sveopšteg upravljača (proizvodnjom i privredom) ona može (1) prodajući samim radnicima, uglavnom, pravo vlasništva i raspolaganja viškom vrednosti, da (2) drugim faktorima društvene integracije, koji nisu i ne bi bili ni administrativni ni autoritarni, prepusti brigu orijentisanja proizvodnje u zavisnosti od potreba, stvaranje oblika upravljanja koji maksimalnu produktivnost osiguravaju maksimalnim ucešćem radnika u tom upravljanju.

IV

Jedan drugačiji model socijalizma (gde se društvena svojina ne poistovećuje sa državnom svojinom), trebao bi da ima sledeće karakteristike:
Orijentisanje proizvodnje, za razliku od kapitalizma, vrši se ne u zavisnosti od profita, već od potreba društva, što treba da bude karakteristika svih oblika socijalizma. Ali, istovremeno, za razliku od etatističkog i centralističkog (sovjetskog) modela, ta potreba ne da se određuje „odozgo“, centralnim direktivama partije i države, već igrom tržišta i potražnje koja se na njemu iskazuje. S obzirom na to da se na tom tržištu sučeljavaju ne privatni vlasnici, vec socijalistička preduzeća, onda se ovakva tržišna privreda ne može smatrati kapitalističkom privredom.
Treba napomenuti da pojedinačne potrebe koje vrše svoj pritisak na tržište odreduju i na njega utiču nivo proizvodnih snaga, ranija lišavanja, spoljni modeli itd. Ali to ne može da se izbegne a da se ne zapadne u subjektivizam i idealizam, da se ne veruje u magijsku vrlinu određivanja potreba „odozgo“, od strane sveznajućih rukovodilaca koji zamenjuju radnike i od sebe stvaraju nepogrešive tumače njihovih potreba, ili da se ne poveruje u magijske vrline „morala“ izdvojenog iz njegove materijalne uslovljenosti.
Prema Marksu: pravo ne može biti veće nego što to dozvoljava ekonomska situacija društva i stepen civilizacije koji mu odgovara (ovo važi i za svako drugo društveno pravilo).

V

Neposredno posle formiranja nove države, Jugoslavije, 1945. g., prvo je formirana tzv. državna socijalistička svojina. To je učinjeno nizom pravnih akata (konfiskacijom, nacionalizacijom i drugim pravnim instrumentima) kojima su „eksproprisana“ sredstva za proizvodnju od većeg značaja za društvenu privredu i drugi predmeti svojine.
Državna svojina je tokom i neposredno po završetku rata (1941 – 1945) znatnim delom formirana konfiskacijom. Ova mera izricana je tada kao sankcija protiv lica koja su se u toku rata teže ogrešila o interese naroda i države (FNRJ). Npr. Zakon o prelasku u državnu svojinu neprijateljske imovine u čl. 1 odreduje: „U svojinu države prelazi sva imovina nemačkog Rajha i njegovih državljana na teritoriji Jugoslavije (...)“. Konfiskacijom su obuhvaćeno više od 80% industrijskih dobara, skoro celokupno bankarstvo i veletrgovina. Konfiskacijom su obuhvacena ne samo dobra buržoazije domaćih izdajnika i dobra buržoazije okupatora, nego i dobra kapitalista okupatorskih kolaboracionista. Sve ove konfiskacije vršene su na osnovu sudskih odluka još pre donošenja Zakona o nacionalizaciji (1946, 1948) tako da je Zakon o podržavljenju donet 5.12.1946. g. postao formalnost. Prema ovom zakonu, sva proizvodna sredstva, osim obrtničkih i poljoprivrednih, prešla su u vlasništvo države. Tako su npr. rudnici u Boru i Trbovlju, koji su još pre rata prodati Nemcima, prešli u državno vlasništvo (videti referat E. Kardelja na V. kongresu KPJ). U poljoprivredi je delimično sprovedena nacionalizacija agrarnom reformom na osnovu odluke AVNOJ-a 1945. g. i zakona 1953. g. tom prilikom je oko 392.000 hektara zemlje nekada u svojini Nemačke ili građana nemačke nacionalnosti podeljeno izmedu 50.000 seljačkih porodica. Maksimum je pri agrarnoj reformi 1945. g. iznosio 20 – 35 hektara u pojedinim regionima u zavisnosti od kvaliteta zemlje. Dalja nacionalizacija izvršena je 1958. g., kada su nacionalizovane najamne zgrade i građevinska zemljišta.

VI

Ekskomunikacija (izopštenje iz tzv. socijalističkog lagera) Jugoslavije od strane Staljina i „Kominforma“ (Informacioni komitet komunistickih partija) 1948. godine i sankcije neposredno preduzete protiv Jugoslavije da bi joj se nametnula zvanična (sovjetska) ideologija, parališući njenu privredu, predstavljale su pravu katastrofu za Jugoslaviju kojoj je, tokom gotovo cele jedne godine, pretila glad i koja je bila primorana, da pod pretnjom smrti traži pomoć od kapitalističkih zemalja.
Međutim, ova strašna kriza imala je i jedan pozitivan vid: posle jednog takvog napada od tzv. socijalističkog lagera, prema i na osnovu orijentacije kakvu je odlučio Staljin, jedan ideološki „tabu“ bio je uništen. Istraživanje uzroka jedna takve intervencije navelo je jugoslovenske komuniste – kao što su kasnije intervencije u Mađarskoj i Čehoslovačkoj navele druge komuniste – da se zapitaju da li jedna tako flagrantna povreda zvanično proklamovanih principa proleterskog internacionalizma i autonomije svake partije ne predstavlja birokratsko, dogmatsko i autoritarno izopačenje socijalističkog sistema kakvo se u Sovjetskom Savezu razvilo posle Lenjinove smrti?
Sama brutalnost nanesenog udarca otklonila je prepreku za kritičku analizu sovjetskog modela. Kroz polemička preterivanja (lako shvatljiva u vreme kada su rezolucije Kominforma, kao npr. ona iz 1949., proklamovale „Komunisticka partija Jugoslavije je u rukama ubica i špijuna“ i pozivala jugoslovenske narode da ustanu protiv rukovodstva partije i države) počelo se sa novim izučavanjem marksizma. Najbolje i najgore u tom se mešalo , ali se pristupalo ponovnom čitanju Marksa, Engelsa, Lenjina, i traženju kod njih teoretskih kriterijuma koji bi omogućili da se oceni sovjetska praksa i ponovno razmisli o jugoslovenskoj praksi.
To preispitivanje je bilo olakšano kod nas, u Jugoslaviji, činjenicom da je birokratski aparat postojao (kod nas) svega nekoliko godina i da je manje čvrsto držao zemlju u svojim rukama nego staljinistički aparat koji je u Sovjetskom Savezu bio star već četvrt veka. Osim toga, kod nas je vitalnost „partizanskog duha“, sazdanog u isti mah od discipline i inicijative, stvorla situaciju u kojoj je zahtev naroda, u bazi, da učestvuje u donošenju odluka, bio posebno jak.
Ne može se poricati da se u tom dubokom preispitivanju izbile na videlo i egalitarističke i anarhizmu bliske struje. Našlo se čak i takvih teoretičara koji su, u liberalističkom i prudonovskom duhu, prekomerno uznosili vrline čiste spontanosti.
Ali opšti zaključak koji je iz tog preispitivanja proizašao i koji je rukovodstvo i članstvo KPJ zadržalo kao opštu orijentaciju bio je da se treba vratiti izvornom Lenjinovom učenju, osloboditi se predstave o lenjinizmu kakvu je ozakonio Staljin. Podsetilo se na to kako je Lenjin uvek razlikovao privremene mere, koje je nametala situacija rata, beda ili opsadno stanje, od onog što je proisticalo iz principa.
U takvoj situaciji naši (jugoslovenski) teoretičari i rukovodstvo KPJ sistematski (i ponovno) su proučavali Lenjinove tekstove o „radničkoj kontroli“ kao i druge tekstove Marksa, Engelsa i Lenjina u vezi pronalaženja pravog puta u socijalizam. Ponovo se slušao Lenjin koji je npr. pred III. kongres sovjeta, januara 1918., povodom izgradnje nove socijalisticke privrede, govorio:

„Uvodeći radničku kontrolu mi smo znali da ona ne može odmah da se proširi na celu Rusiju, ali hteli smo da pokažemo da priznajemo samo jedan jedini put, put preobražaja koji dolazi odozdo, gde sami radnici dole u bazi, izgraduju nove principe privrednog sistema...“
„Socijalizam nije rezultat dekreta koji su došli odozgo. Administrativni i birokratski automatizam i birokratički automatizam tud je njegovom duhu; životvorni, stvaralački socijalizam delo je samih narodnih masa.“

Ovakva i slična razmišljanja su bile polazne tačke KPJ u razradi novog modela socijalizma zasnovanog na najširem učešću radnika u donošenju odluka i koji je, za razliku od centralističkog modela, nazvan modelom socijalizma zasnovanog na samoupravljanju radnika.

VII

Prvi uspešni pokušaji radničkog samoupravljanja uspostavljeni su već 1941. g. Jugoslovensku revoluciju omogućio je i pojačao narodnooslobodilački rat u godinama 1941 – 45. Kako partizansko ratovanje zahteva mnogo lokalne inicijative i domišljatosti, prvi organi lokalne samoupravne partizanske fabrike organizovani su još 1941. godine. Medutim, odlučujuće razdoblje dolazi prvih pet godina nakon oružane revolucije. Zakonom iz 1945. predviđalo se da radnički poverenici, kao legalni predstavnici radnika uspostave kontakt s upravom preduzeća, državnim organima i sindikatom radi zaštite društvenih i ekonomskih interesa radnika i pomaganja u unapređenju proizvodnje. Sledeće godine (1946) najveći deo privrede bio je nacionalizovan, a 1948. godine nacionalizacija je završena. U međuvremenu su radnički poverenici prestali postojati i umesto njih sindikalne podružnice su dobile legalno pravo da izlaze s predlozima pred upravu preduzeca. To je bio svakako korak unazad, od kontrole ka savetovanju, pomalo opasan korak koji je podsecao na sovjetski razvoj u razdoblju 1917 – 1920. Medutim, već 1949. godine dolazi do nove promene: u odredenom broju preduzeca savetovanje između uprave – većinom ljudi koji su i sami aktivno učestvovali u revoluciji – i radnika bilo je spontano uvedeno. Istovremeno, divljački napad Kominforma, započet sredinom 1948. i nastavljen idućih nekoliko godina, delovao je kao snaga koja je kočila polarizacijski proces. U decembru 1949. godine vlada i sindikat zajedno izdaju instrukcije za formiranje radničkih saveta, kao savetodavnih tela. Saveti su u 215 većih preduzeća, a do sredine 1950. već su postojala 520 saveta. U junu 1950. godine Narodna skupština donela je zakon kojim se saveti iz savetodavnih pretvaraju u upravljačka tela. Radni kolektiv svakog preduzeća bira radnički savet, koji predstavlja vrhovni organ za vođenje politike preduzeća. Radnički savet bira svoj izvršni organ, upravni odbor, čija je dužnost da se brine o svakodnevnom sprovođenju politike saveta; stvarno izvršavanje direktiva i posao rutinske koordinacije delatnosti preduzeca prepušteno je direktoru (u ono vreme upravniku!) i stručnom tehničkom i administrativnom osoblju.
Tim zakonskim aktom davnašnja antiteza uprava – radnik nije odjednom iščezla, ali su stvoreni uslovi za njeno razrešavanje. Do 1950. g. već je postalo prilično jasno da, uopšte, birokratska organizacija dovodi do neefikasnih i neželjenih društvenih odnosa, pa je tako uvođenje radničkog samoupravljanja očistilo teren za niz institucionalnih promena koje su sledile. Dalji razvoj u ostalim područjima društvenog života samo je pridoneo učvršćivanju nove organizacije industrije. Samoupravljanje proizvođača prošireno je i izvan granica neposrednog radnog mesta time što su svi predstavnički organi, od lokalnih pa do savezne skupštine (do 1974. g.!) dobili drugi dom – Veće proizvođača. U 1953. g. promena Ustava (ustavni zakon!) registrovala je nove institucije. Radničko upravljanje postalo je deo društvenog sistema.
Rešenje radničkog samoupravljanja u SFRJ ne može se posmatrati kao kraj jednog procesa, nego pre kao obećavajuci početak razvoja istinskog samoupravnog društva. Može se reći da se samoupravljanje na nivou preduzeća prilično dobro utemeljilo do kraja 80.-ih godina kod nas u Jugoslaviji. Dalji zadatak koji je preostao i koji je trebao biti nastavljen, je bio da se samoupravljanje proširi i na ostale nivoe društvenog života i naročito, da se razvije jedan jednako nov politički sistem, primeren samoupravnom društvu.
Za početak uvođenja radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji (FNRJ) može se smatrati datum donošenja zakona: Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva, koji je donela Narodna skupština FNR Jugoslavije 27.06.1950.g. (iako je već u decembru 1949. g. doneto uputstvo vlade i sindikata o obrazovanju radničkih saveta).
Prethodnog dana podnetom ekspozeu drug Tito je, izmedu ostalog, rekao:
„Ali danas mi sami izgrađujemo socijalizam u našoj zemlji, ne upotrebljavamo više šablona već se rukovodimo marksističkom naukom i idemo svojim putem, vodeći racuna o specificnim uslovima koji postoje u našoj zemlji...“
i
„Kod Marksa, Engelsa i Lenjina nalaze se u glavnom, odgovori na sva principijelna pitanja, a razradu i primjenu tih principa u svakoj zemlji posebno mogu vršiti samo oni koji su izrasli iz nedara naroda dotične zemlje, koji poznaju probleme svoje zemlje, koji poznaju njenu historiju, njene običaje, njene slabosti i pozitivne strane, koji mogu burno pratiti sve pojave na licu mjesta, ali koji u isto vrijeme poznaju marksističku nauku, tj. – shvataju njen duh i umešno rukuju njome i sprovode je u praksi (...)“
Drug Tito je u ovom svom znamenitom ekspozeu govorio i o izvesnim bitnim zadacima za izgradnju socijalizma do donošenja tog zakona (uništenje stare državne mašine kao sile za ugnjetavanje, proglašenje Jugoslavije za demokratsku federativnu narodnu republiku, nacionalizacija sredstva za proizvodnju radi likvidacije, eksploatacije čoveka od čoveka, izvršenje agrarne reforme, donošenje petogodišnjeg plana za industrijalizaciju i elektrifikaciju zemlje, itd.), kao i o stanju u zemlji i ukazao na dalje zadatke.
Ukazao je i na opasnost od birokratizacije:
„Radni kolektivi i njihovi savjeti koji ce upravljati fabrikama, rudnicima, itd., imače vrlo važan zadatak da onemoguće birokratske metode u upravljanju (...).“
Na kraju je ukazao na dužnosti i prava radničkih saveta i upravnih odbora.
Socijalizam zasnovan na samoupravljanju, kako se u ono vreme isticalo, nije u potpunosti ostvaren predajom tvornica radnicima; to je većim delom bio program i orijentacija. Njegovo puno ostvarenje nailazilo je na mnoge prepreke: objektivne, od kojih je bila glavna nužnost da se prevaziđe teško nasleđe nerazvijenosti, zatim i subjektivne, od kojih je glavna bila nužnost neprestane borbe protiv liberalističkih, razjedinjujućih struja, kao i protiv ostataka birokratskog autoritarnog mentaliteta i nostalgije za ugodnostima staljinističkog stila rukovođenja.
Važno je bilo da se započeti preobražaj staljinističkog modela ne može zaustaviti i da se proces ne može izokrenuti ka etatizaciji društva koja bi vodila tome da partija i država zamene radničku klasu i da se socijalizam izgrađuje za nju, a ne da ona izgraduje.
Uz donošenje Zakona o predaji fabrika radnicima, koji je okončao brkanje društvenog vlasništva i državnog vlasništva, početkom 1950. doneta je još jedna vrlo važna mera: zaustavljeno je povećanje državnog aparata ukidanjem oko 100.000 funkcionerskih mesta.
„Zaokretom“ ka samoupravljanju dominirale su, i u kasnijem razvoju, tri ideje – vodilje:
1. Državno vlasništvo trebalo je postati društveno vlasništvo kojim ne upravlja jedan jedinstveni centar koji se smatra sveznajućim, vec svi neposredni proizvođači i radnici; tako se sa jednog centralističkog shvatanja planiranja prešlo na shvatanje koje ukazuje sve veće poverenje inicijativama baze.
2. Polazeci od privrede, taj novi oblik upravljanja trebalo je da zahvati, a kasnije je i zahvatio, i sve društvene odnose. „Odumiranje države“, koje su predvideli Marks i Lenjin, nije se moglo beskrajno odlagati jer osnovne ćelije društva ne bi imale svog sopstvenog života i postale bi samo izvršno orude „svemogućeg centra“ iz kojeg i potiču sve direktive. U toj oblasti, kao i u svim ostalima, trebao je da počne veliki preokret koji centralizovanu birokratsku državu zamenjuje autonomnim sistemom u kojem milioni ljudi donose odluke od kojih zavisi njihova sudbina.
3. Partija (KPJ) trebala je da se distancira od državnog aparata da ne bi postala organ egzekutivne (izvršne) vlasti i da bi zaista postala izraz i teorijska svest cele radničke klase, čija je suštinska misija ne da daje direktive već da budi i koordinira inicijative.
Zahvaljujući partizanskom duhu koji je ostao i posle rata kao i potresu izazvanim staljinističkim napadima koji su snažno podstakli volju za nezavisnost celoga naroda, doprineli su da se birokratski privilegovani sloj partijskog i državnog aparata bez mnogo otpora odrekne svog monopola, a da pri tome nije bilo nužno da se razbukti npr. „kulturna revolucija“ kineskog tipa (kasnije, 1966.-te), sa svim opasnostima koje ona sa sobom nosi da bi se sačuvao taj monopol.

VIII

Do stvarnog samoupravljanja nije se došlo preko noći, tako da se ne može još dugo vremena (posle 1950.) govoriti o završetku tj. da fabrikama upravljaju radnici, opštinama građani, univerzitetima profesori i studenti, fondovima socijalnog osiguranja osiguranici itd.
Za puno ostvarenja modela samoupravnog socijalizma može se reći da postoje dva uslova: dostići maksimalno mogući razvoj proizvodnih snaga (iskorišćenjem svih posledica kibernetičke revolucije) i svesno i samostalno ovladavanje proizvodnjom „kolektivnog rada“ (u nerazdvojnom jedinstvu manuelnog i intelektualnog rada). Ova dva uslova 1950. pa i dosta kasnije nisu ostvarena, pa je bilo potrebno, kao što je u svoje vreme učinio i Lenjin, preokrenuti teoretsku šemu: i dalje uz još slabu materijalnu bazu trebalo je ukazati poverenje autonomnom pokretu manuelnih ili intelektualnih radnika koji su se zatim učili da sve više i više učestvuju u donošenju odluka.
Prelazak sa državnog vlasništva, koje podstiče bujanje birokratskog sloja kao što privatna svojina može da generiše samo kapitalizam, bez obzira na stepen tzv. participacije, na društveno vlasništvo svih radnika (i društva), predstavlja sudbonosni preduslov za preobražaj etatističkog (socijalističkog) društvenog sistema u samoupravni socijalistički sistem. Socijalistička demokratija ne može postojati kada je radnička klasa samo formalno na vlasti, ali je u stvari lišena glavnog prava svake vladajuće klase: raspolaganja društvenog rada. Ako ovo pravo ostaje monopol centralističkog aparata (ili, u kapitalizmu, monopol vlasnika sredstava za proizvodnju!) , onda se radnička klasa u celini nalazi u položaju zavisnosti i otuđenosti. Sve institucije, čak i one koje su naizgled najdemokratičnije, poprimaju, kao i u građanskoj demokratiji, „formalni“ karakter.
U Jugoslaviji (SFRJ), prema načelima samoupravljanja proizvodač je bio subjekat svih prava (videti Ustav SFRJ 1963., 1974.). Prema Ustavu on, proizvodač, trebao je da „što je moguće neposrednije“ odlučuje ne samo o radnim uslovima (participacija!), nego i o raspodeli dohotka i viška vrednosti. (Institucije radničkog odlučivanja su bile: radnički savet, upravni odbor, radnička kontrola itd. koji su bili sastavljeni od članova koje bira celokupno osoblje, a u manjim preduzecima npr. do 30 radnika, radnički savet su činili svi radnici. U velikim preduzećima, svaki radnik je imao pravo da prisustvuje sednicama radničkog saveta).
U sistemu (socijalističkog) samoupravljanja sami radnici su odlučivali o svojoj proizvodnoj politici i tako su postali pravo naslednici prava vlasnika proizvodnih sredstava. Jedino „pravilo igre“ je bilo da oni ne mogu uništiti proizvodna sredstva (osim u slučaju kada ih zamenjuju sa još savršenijim) i da nisu mogli da kao grupa eksploatišu druge radnike: svaki radnik, bez obzira na to kada je došao u preduzeće, imao je sva prava radnika tog preduzeca.
Svaki radni kolektiv, uz prethodna dva ogranicenja samostalno je odlucivao o:
1. kolicini i asortimanu proizvodnje,
2. izboru kupaca, prodavaca i banaka,
3. uvozu i izvozu,
4. formiranju cena,
5. obimu, lokaciji i nameni investicija,
6. zapošljavanju i otpuštanju sa posla,
7. imenovanju poslovodnih organa, uključujuci i rukovodioca odn. direktora preduzeća,
8. raspodeli dohotka i
9. organizaciji preduzeća
Položaj radnika u preduzeću (u samoupravnom preduzeću) nije zavisio od dekreta i normi koji bi bili utvrđeni „odozgo“, već od uspeha koji preduzeće ostvari na tržištu. Na ovaj nacin je izbegnut subjektivizam rukovođenja „odozgo“, ne pretendujući da se izbegnu objektivni ekonomski zakoni.

IX

U socijalizmu, istina, kapitalistička ekonomska kategorija profita više ne postoji (nije ni postojala!) jer je privatno vlasništvo sredstava za proizvodnju zamenjeno društvenim vlasništvom, ali zakon vrednosti nastavlja da deluje. Na tadašnjem nivou razvoja proizvodnih snaga nije se mogla poricati regulatorska uloga tržišta i zakona vrednosti koji se zasniva na postojanju tog tržišta (to su priznali npr. i sovjetski rukovodioci pet godina nakon jugoslovenskog zaokreta!). Centralizovano planiranje potreba, sirovinskih izvora, proizvodnje itd. ne može da apstrahuje zakone tržišta, a da pri tome izbegne neuravnoteženost između proizvodnje i potrebe koje zatim dovode do velikih količina neprodatih zaliha ili, naprotiv, do nestajanja robe sa tržišta što dalje dovodi do krijumčarenja i crne berze.
Uspostavljanje tržišne privrede (u samoupravnom socijalizmu) nije cilj za sebe. Tržišna privreda nosi sa sobom (i u socijalizmu) čak i velike opasnosti, ali je to ipak neizbežna etapa na određenom nivou razvoja proizvodnih snaga. Tržišna privreda ne može se ukinuti (i neće biti ukinuta) dekretom; ona može (u socijalizmu) da nestane tek onda, kada obilje proizvoda i robe bude dovoljno da roba široke potrošnje nemaju više (pod znacima navoda) „vrednosti“.
Efikasnost sistema samoupravnog socijalizma može se pratiti prema razvoju Jugoslavije (SFRJ).
Neposredno nakon uspešno završene revolucije uspostavljeni autoritarni sistem imao je veliki mobilizacijski potencijal koji se zasnivao na stvarnim zaslugama za oslobodenje zemlje i federativno rešavanje nacionalnog pitanja, a kasnije na odbrani od staljinističkog imperijalizma i na uvođenju radničkog samoupravljanja. Nakon VI. kongresa KPJ/SKJ i partijskog programa iz 1958. g. dat je novi impuls u smeru razvoja zemlje. Za taj ispravan smer karakteristično je bilo postepeno demontiranje represivnih funkcija države i transformacija jednopartijskog sistema u politički sistem bez partija i kao atraktivni i brzi razvoj integralnog radničkog samoupravljanja. Početkom 60-ih godina prošlog veka Jugoslavija je prema ostvarenom nacionalnom dohotku izbila na čelo svih socijalističkih zemalja (računajući i SSSR). U poredenju sa kapitalističkim zemljama, povećanje produktivnosti rada kako u poljoprivredi tako i u industriji omogućilo je da Jugoslavija bude prva socijalistička zemlja koja je – istina ne bez poteškoca – bila u mogućnosti da ostvari (a kasnije je i ostvarila) konvertibilnost svoje valute sa valutama kapitalističkih zemalja. Ispravno izabrani smer razvoja empirijski se potvrdio i eksplozijom kreativnosti koja je u razdoblju od 1952. do 1964. izazvala takav privredni i naučni razvoj koji nikad nije zabeležen u Evropi. Treba priznati da s udaljavanjem od revolucije ta ispravna orijentacija polako je napuštana, a od 1972. pa dalje, može se reći da je izveden zaokret unazad. Jugoslavija je polako vraćena u neku vrstu etatizma sa samoupravljanjem koje se sve više koristilo za prikrivanje političkog monopola.

X

Već u ono vreme (a naročito u današnje) učinjene su neke zamerke samoupravljanju bez konkretnog proučavanja tog sistema. Navešćemo neke od tih zamerki bez dublje analize problema (koja može biti tema jednog drugog proučavanja):
1. Kako se može ostvariti samoupravljanje u vrlo veliki preduzećima, od nacionalnog značaja, koja, da bi se njima rukovodilo, iziskuju visok tehnički nivo, kao što su npr. železnice, PTT, proizvodnja i distribucija el. energije itd.?
Očigledno je da se u takvim preduzećima samoupravljanje moralo razvijati na posredan način, odn. preko predstavničkog sistema, pošto nije bilo moguće okupiti ceo radni kolektiv.
Rešenje tog problema demokratskog upravljanja nađeno je u razlikovanju više nivoa odlučivanja. Npr. na železnici, u radničkim savetima – izabranim od svih železničara – uvedena su četiri nivoa odlučivanja (na jednom nivou odlučivalo se o tehničkim pitanjima, na drugom o investicijama, tarifama, itd.). U ovim organima nisu bili predstavljeni ni vlada, ni republike, ni federacija, ali zato u Privrednoj komori predstavnici železničara mogli su da budu suočeni sa opštijim interesima.
2. Kako samoupravljanje može da se ostvari u preduzećima (i ustanovama) koje nisu neposredno rentabilne, kao što je npr. jedan univerzitet?
Ni u ovom slučaju, država kao takva nije imala predstavnika: pokretački organ je bila „zajednica obrazovanja“, koja je obuhvatala, u okviru republike, predstavnike radničkih saveta preduzeća, društvenih službi, nastavnike i studente.
3. Jedna od zamerki samoupravljačkom sistemu zasnivala se na teškoćama upravljanja preduzećima, koja u datim uslovima nauke i tehnike iziskuju visoku kvalifikovanost. Ovo jeste jedan stvarni problem. Ali za sve one koji ne posmatraju samoupravljanje jednostrano i koji se, prevazilazeći Prudonov zanatski vidik, oslanjaju na konkretna iskustva, a ne na aprioristička suđenja, izlazi da ti kadrovi i najkvalifikovaniji, igraju značajnu ulogu u izradi i pripremi materijala za donošenje odluka. U zavisnosti od toga šta je radnički savet diskutovao, naprimer o proizvodnom plan i obnovi opreme ili o pitanjima tržišta, inženjeri i stručnjaci, ili pak ekonomisti koji ispituju tržište, igraju manje-više važnu ulogu. Upravljanje jednim velikim preduzecem je vrlo složen naučni problem i svaki na sednice radničkog saveta dolazi sa različitim kompetencijama i različitim poznavanjem problema. Bila bi čista demagogija zamisliti da svaki može da odgovori na sva pitanja.
4. Često se postavljalo (i postavlja) pitanje nisu li radnici, koji su imali pravo da slobodno raspolažu sa ostvarenim viškom vrednosti (što je bilo osnovno načelo samoupravljanja), skloni da ga „pojedu“ kroz zarade (lične dohotke), a na uštrb investicija i rasta proizvodnje?
Kada lični dohodak direktno, ili na jedan opipljiv način zavisi od dohotka preduzeca, budući da je taj dohodak u neposrednoj zavisnosti od proizvodnih mogućnosti i moderne opremljenosti preduzeća, onda investicije za svakog radnika postaju isto tako važne kao i neposredni dohodak.
Broj neuspeha zbog nedovoljne i necelishodne akumulacije i investicija je bila vrlo mala za Jugoslaviju, uzetu u celini.

XI

Neosporno je da je u jugoslovenskom radničkom samoupravljanju bilo problema, pa čak i protivrečnosti. Mećutim, te teškoće nisu se nikad i ni pred kim skrivale, što odudara od uobičajenog „trijumfalizma“ centralizovanog socijalističkog režima („realnog socijalizma“), gde se kritika obično primala kao uvreda, ako ne i kao prvi korak ka izdaji. Tako naprimer rezolucija o socijalističkom razvoju doneta na IX Kongresu SKJ (1969.) stavlja akcenat na kritičke vidove:
„Privredna i društvena reforma izazvala je zaoštravanje postojećih protivrečnosti u društvu i intenzivno političko i idejno previranje“
(Misli se na privrednu reformu, o kojoj je odluka donesena 1965.)
Nastojanje da se ostvari neposredna dobit na račun dugoročnih planova, korišcenje tzv. „položajne rente“ za preduzeća koja privileguje sticaj okolnosti, sa svim iskrivljavanjima koja iz toga proističu, tehnološka nezaposlenost i odliv kvalifikovane radne snage u inostranstvo, štrajkovi zbog suprotstavljanja interesa grupa, sve su te objektivne poteškoće postojale. Ali su postojale i (brojne) subjektivne poteškoće: nostalgija za birokratsko – tehnokratskim odnosima, anarhično hvaljenje čiste spontanosti na uštrb svesnog elementa, antagonizam interesa i grupa i sl.
Jedan od problema (i to ne beznačajan) je i izvesno odstupanje od Programom (SKJ) utvrđenih principa i političke prakse.
Prema Programu SKJ (1958) dve su osnovne komponente socijalizma kojeg se želelo izgraditi u Jugoslaviji (SFRJ). To su radničko samoupravljanje i istinska, ne samo formalna, politička demokratija. Zapravo su ekonomska i politička demokratija u Programu postavljene kao jedna nedeljiva socijalistička demokratija. Takva demokratija implicira ukidanje svake koncentracije moći, pa stoga zahteva odumiranje države i partije. Programske deklaracije nisu se ostvarile (u pogledu radničkog samoupravljanja) u potpunosti, politička je praksa išla nešto različitim putem.
Socijalizam se, prema Programu, definisao kao:
„... društveno uređenje zasnovano na podruštvljenim sredstvima za proizvodnju, u kome društvenom proizvodnjom upravljaju udruženi proizvođači, u kome se vrši raspodela prema principu „svakome prema radu“ i u kome se, pod rukovodstvom radničke klase, koja se kao klasa i sama menja, svi društveni odnosi postepeno oslobađaju klasnih suprotnosti i svih elemenata iskorišćavanja čoveka od strane čoveka.“ (str. 133)
Radi upoređenja Programa i političke prakse u pogledu samoupravljanja, navešćemo nekoliko karakteristicnih primera:
„Preduzeća ... treba samostalno da donose osnovne odluke o proizvodnji i prometu, o fondovima, investicijama, korišćenju kapaciteta, njihovom redovnom obnavljanju i izmeni, ličnom dohotku radnika, udruživanju s drugim preduzećima, kao i ostalim važnijim pitanjima iz delokruga svog poslovanja“ (str. 158)
Povreda ovako postavljene autonomije radnog kolektiva desila se prvo kad su, takoreći deklarativno, preduzeća razdeljena u OOUR-e, zatim kada je Zakonom o udruženom radu (671 članova), pa i drugim propisima, normiran svaki postupak u odlučivanju (i ono što je spadalo u autonomiju preduzeća), i tako je samoupravljanje znatno ograničeno. Ono što je od samostalnosti preostalo umanjivano je dosta čestim državno – političkim intervencijama u raznim oblastima odlučivanja, od kadrovske politike pa do investicija. Danas je već teško oceniti (a i u ono vreme je to bilo teško) šta je u ovim intervencijama bilo opravdano, a šta je predstavljalo diskreditovanje samoupravljanja.
U Programu je nadalje utvrđeno:
„Društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju razvija se u skladu sa materijalnim, društvenim i političkim snaženjem socijalističkog društva. Otuda, sve dok se društveno prisvajanje vrši preko ili uz prisustvo društvene sile u obliku države ili političke vlasti, u svakoj formi društvene svojine ima više ili manje ostataka državne svojine“ (str. 134)
Od 1974. tzv. „dogovornom ekonomijom“, a pri kraju 80-tih godina direktnim etatističkim intervencijama, društveno vlasništvo je efektivno pretvoreno u državno, što je značilo skoro potpunu diskreditaciju samoupravljanja.
Veće udruženog rada (proizvođača) je veće delegata radnih ljudi u samoupravnim organizacijama i zajednicama. U Programu je navedeno:
„U sadašnjim uslovima značajnu ulogu u razvitku socijalističke demokratije imaju veća proizvođača u svim predstavničkim organima, počev od komune, pa do federacije... Veća proizvođača bitno doprinose povezivanju centra s bazom...“ (str. 174 – 180).
Veće proizvođača (udruženog rada) u saveznoj skupštini ukinuto je 1974. g. tout court, bez obrazloženja, iako Ustav 1974. ističe (isticao je) da u našoj zemlji, SFRJ, narodi i narodnosti ostvaruju, između ostalog, „jedinstvene interese radničke klase i solidarnost radnika i svih radnih ljudi“. Taj generalni stav ostao je, međutim, bez adekvatne institucionalne operacionalizacije.

XII

Da bi samoupravni model socijalizma ostvario potpuno oslobođenje od svih otuđenja i da pri tome ne potpadne pod uticaj privatnog vlasništva ili etatističkog centralizma, bitno je da se samoupravljanje poveže sa snagom nove (najnovije) naučne i tehničke revolucije. To je zahtevalo da se pređe jedna nova etapa samoupravljanja: etapa integracije, koja omogućuje da se povežu inicijative radnika i naučno planiranje. Integracija odgovara tehničkim zahtevima koji nameću koncentraciju sredstava, stvaranje velikih ekonomskih jedinica koje su neophodne za davanje osnove razvoju naučne revolucije.
U kapitalističkom režimu (sistemu) koncentracija se vrši prema zakonu džungle, gde veliki gutaju i apsorbuju male. U centralističkom („real“) socijalizmu koncentracija je polazni postulat: celokupna privreda jedne nacije smatra se kao jedno jedino (državno) preduzeće kojim se upravlja iz centra i to prema hijerarhijskoj organizaciji, a osnovne jedinice su mehanički potčinjene višim interesima.
Kod nas, u Jugoslaviji, nastojalo je da se, počev od samostalnih jedinica, ostvare koncentracije koje omogućavaju da se stvore šire celine koje samostalno određuju svoje međusobne odnose, nikako mehanički nego u međuzavisnosti (kibernetski). Ovo je bilo neobično važno, jer samoupravljanje se zbog istorijskih uslova nastajanja pojavilo kao negacija, kao suprotnost centralizmu, jednostavno kao decentralizacija, pa je postojala i opasnost usitnjavanja privrede.
Uporedo sa jačanjem sistema samoupravljanja, borba protiv birokratskog centralizma i za demokratizaciju socijalizma bila dijalektički povezana sa integracionim naporima, za koje su korišcena razna sredstva, ali nikad u administrativnom obliku.

XIII

Jedno od tih sredstava (za demokratizaciju socijalizma i za borbu protiv birokratskog centralizma) i na prvom mestu je bila (i jeste) partija. U samoupravnom socijalizmu ključni problem je da se prevaziđe jedna suštinska protivrečnost, odnosno da se u isti mah ostvari (1) viši nivo samostalne delatnosti svakog radnika, (2) viši nivo svesnog organizovanja društvenog razvoja i (3) stvaralačka inicijativa masa i dugoročno planiranje.
Uloga komunističke partije, u jednom takvom sistemu, bila je važnija nego što je ikad bila: njen suštinski zadatak je bio (a to važi i za ubuduće!) da bude faktor integracije i sinteze. Kada u zemlji postoji veliki broj samostalnih centara ne može se pothranjivati iluzija o „ekonomskoj harmoniji“. U samoupravnom socijalizmu problemi se postavljaju već počev od samostalnih subjekata koji nisu pojedinačni vlasnici nego radne jedinice i iz konfrontacije njihovih interesa ne proizilazi automatski, spontano, red stvari saobrazan interesima celokupnog društva i njegovog rasta u službi razvijanja čoveka.
Problem je u tome da se za sve te brojne samostalne centre nađe opšti interes. Tu bi trebalo (i trebalo je) da počinje misija Komunističke partije: integracija je moguća samo ako je, u svakom samostalnom centru inicijative i odluke, dosegnut takav nivo svesti o potrebama društvenog razvoja u celini koji im omogućuje da celoj grupi pomogne da, polazeci od zajedničkih kriterijuma razvoja i ljudskog napretka, odredi zajednički društveni plan, da se oslanja na jedan zajednički sistem vrednosti počev od kojeg se mogu zamisliti dugoročni ciljevi...
Tako partija treba (i trebala je) da bude organizovana društvena svest, sposobna da uspostavi unutrašnju i duboku vezu koja spaja istorijske potrebe radnika u svakom trenutku sa istorijskim zahtevima naučnog i tehničkog razvoja.
Za uspešno funkcionisanje samoupravnog socijalizma bilo je važno (i važno je uopšte) da partija odigra tu svoju dvostruku ulogu da podstiče inicijative stalnim radom na informisanju i vaspitanju, i da ostvari sintezu tih stvaralačkih snaga, da bude faktor integracije, koordinacije i usmeravanja.
Ovakva avangardna uloga partije u samoupravnom socijalizmu podrazumevala je duboku promenu shvatanja partije, radikalni prekid sa onim što je u centralizovanom etatističkom sistemu nazivano njenom „vodećom ulogom“. Ta „vodeća uloga“ je od prelaska na samoupravni sistem trebala da se sastoji u tome da se pomogne radnicima da svoje odluke donose na osnovu produbljenog poznavanja problema. Za ovo je bilo potrebno da partija prestane da se poistovećuje sa svojim aparatom i sa državnim aparatom.
Uopšte uzevši, jedna takva partija, kao klasna organizacija proletarijata, donosi političke odluke, ali ne postupa putem direktiva. Ona je ideološka snaga koja se služi demokratskim sredstvima i koja se i sama demokratski organizuje. Ona treba da je sve manje organ političke vlasti, a sve više ideološki faktor kohezije društva. Ona ne može da prisvoji monopol te svesti i da u ime tog monopola donosi zakone. Ona vrši svoju „vodeću“ ulogu samo ako stalno dokazuje da je najsposobnija da podstakne inicijative, da ih koordinira, da ih usmerava, da učini da svest prevagne nad slepom i nekontrolisanom spontanošću.
Izvršiti jedan takav zadatak iziskuje neprekidan rad partije na svom teoretskom uzdizanju, prihvatanju tekovina prirodnih i humanističkih nauka i započinjanje trajnog dijaloga sa istorijom, da bi se obratila pažnja na sve ono što u svakom trenutku iskrsava u društvenoj stvarnosti kao i stalnog dijaloga sa raznim mišljenjima koja povodom društvenog razvoja izbijaju na videlo.
Marks je ovako definisao zadatke „Saveza komunista“ i zato smo mi, jugoslovenski komunisti, 1952. g. (Šesti kongres KPJ, 2 – 7. novembra 1952. – Zagreb) prihvatili taj naziv da bi se i na taj način distancirali od političkih partija klasičnog tipa i približili idealu organizacije kakav je nekad bio Marksov Savez komunista.
Ovi principi podrazumevali su i dubok preobražaj i same Partije. Trebalo je u isti mah boriti se protiv onih koji nisu ništa hteli da izmene u starom sistemu birokratskog centralizma zato da bi mogli da vladaju uz pomoć direktiva, i protiv onih koji su hteli da partiju svedu na diskusioni klub tobožnje „intelektualne elite“, bez uticanja na stvarni razvoj društva. Ova gledišta nikako nisu bila gledišta SKJ u celini i dakako nisu bila izraz većine, ali ponekad su bila izražena u štampi i to je dalo priliku drugim komunističkim partijama za zloupotrebu (pošto su kod sebe zabranjivale svako objavljivanje mišljenja koja nisu izraz većine, ovakav članak su tumačile kao izraz teza SKJ). U samoupravljanju svakom se pruža mogućnost da izrazi svoje kritike i svoje sugestije ali ta sloboda ima i svoje opasnosti, ona trpi i zloupotrebe ali svedoči i o snazi sistema.

XIV

Samoupravljanje (na osnovama društvene svojine sredstava za proizvodnju), pored već prethodno rečenog, omogućilo je Jugoslaviji (SFRJ) da od zemljoradničko – agrarne zemlje (pre rata oko tri četvrtine stanovništva bavilo se poljoprivredom) sa polupismenim stanovništvom, do 1990.-e postane jedna nova industrijska zemlja sa najvećim brojem učenika u odnosu na broj stanovnika i sa najvećim brojem studenata od ukupnog broja učenika pre rata. Jugoslavija je u periodu od 1950 – 1985. imala najveci prosečni rast privrede u Evropi (Summers and Heston, 1991). Društveni odnosi, zasnivani na hijerarhiji – zahvaljujuci radničkom samoupravljanju – smanjeni su u većoj meri nego kod bilo koje nacije u svetu. Društveni proizvod po glavi stanovnika bio je znatno veći nego u Zapadnoj Evropi neposredno pre rata. Može se reci da je ekonomski razvoj Jugoslavije u spomenutom razdoblju od 35 godina bio dinamičniji nego u prethodnih hiljadu godina.
Načela samoupravljanja (prethodno opisana) jednako uspešno su primenjivana i kod privrednih preduzeća i kod neprivrednih institucija; i u jednom i u drugom slučaju javljali su se radni kolektivi sa samoupravnim pravima i obavezama. Kod državnih organa i njihove funkcije vlasti, javljaju se određene specifičnosti.
Bez samoupravljanja nema socijalizma i obrnuto – razvijeno integralno samoupravljanje, nužan je i dovoljan uslov za egzistenciju socijalizma. Socijalizam je društvo u kojem se klasna stratifikacija (slojevitost) postupno ukida i po tome se socijalizam razlikuje od kapitalizma i od (centralističkog) etatizma. Socijalizam je poredak (režim) u kojem se ukidaju koncentracija ekonomske i političke moći i na taj se način ostvaruje mogućnost da se ukine klasna eksploatacija. U ovom smislu socijalizam je društvo ravnopravnih građana. Institucionalno to znači društveno vlasništvo, planski kontrolisano tržište i bespartijski politički sistem, odnosno, radikalnu političku i ekonomsku demokratiju i raspodelu prema radu.
Društveno vlasništvo, kao nužan uslov socijalizma, odnosno samoupravljanje, jedino omogućuju razbijanje koncentracije lične ekonomske moći, medutim, ono (društveno vlasništvo) ne može normalno funkcionisati u uslovima koncentracije političke moći.

XV

Prema tome, najvažniji zadatak danas svih onih koji u SCG (i u ostalim bivšim socijalističkim republikama SFRJ) žele (i stvarno žele!) izgrađivati odnosno vratiti socijalizam i samoupravljanje je da se bore svim mogućim zakonskim sredstvima za povratak pravnog statusa društvene svojine („Sredstva za proizvodnju i druga sredstva udruženog rada, proizvodi udruženog rada i dohodak ostvaren udruženim radom, sredstva za zadovoljavanje zajedničkih potreba, prirodna bogatstva i dobra u opštoj upotrebi društvena su svojina“ – čl. 12. Ustava SFRJ) i da se bore za ukidanje protivustavnog Zakona o privatizaciji i vraćanje u pređašnje stanje.
SFRJ i socijalizam u SFRJ (stoga i u SCG) nije propao zbog samoupravljanja niti zbog preteranog uticaja birokratskih snaga socijalizma (one su mogle samo da koče brži razvoj samoupravljanja!), nego, verovatno, zbog opšteg uticaja međunarodne situacije i zbog pojačanog unutrašenjg uticaja nacionalistickih tendencija, ali je to vec jedna druga tema.
Danas u SCG ne postoji samoupravljanje iako je Ustavom utvrdeno da: „Jamci se društvena, ... svojina“ (cl. 56), i „zaposleni upravljaju u društvenom preduzeću...“ (čl. 58).
Borba radnicke klase za participaciju u upravljanju (zajedničko savetovanje i saodlučivanje) bilo bi logično da naša radnička klasa i društvo nisu već davno postigli najviši stadijum: samoupravljanje. Prema tome, to bi bio jedan ogroman korak unazad i to je neprihvatljivo kao cilj borbe.
Tvrdnja da su odluke najefikasnije ako se mogu doneti centralizovano je lažna: u zadnje vreme i u kapitalizmu se uviđa da je autoritarna efikasnost niska. Socijalističko načelo organizacije ne može se i neće se zasnivati na nekoj trampi izmedu participacije u odlučivanju i efikasnosti, nego u maksimiranju demokratičnosti uz maksimiranje efikasnosti.

Subotica, 25.12.2010.

Sastavio: Kiš Janoš
(subotička org. SKJ u Srbiji)